S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

S’MOJE STRANE POGLEDA 9 | MENE, MENE BIRAJ RODE

Ante Tešija

 |  svi. 24, 2017

Pita me jedan svakodnevni uzurpator mog slobodnog vrimena.

„A za kog’ si ti glasa“?

„Za Marka. A ti“?

„Ja za Juru“.-odgovori ozbiljan.

„A zašto nisi za Marka“?-provociran sa znatiželjon.

„Za njega. Tis lud. Jel mu vidiš facu? Nikad.“-sa gađenjem mi odbrusi.

Zašto van pričan ovu zgodu? Ko uvod u ono šta oću reć. A priča mi se o prvom poluvrimenu ovi regionalni izbora. Na koje skoro da nisan ni iziša.

Fascinira me ova demokratska mogućnost koja se do te mire izneredila kako bi nam valjalo razmislit o potribi njenog daljnjeg njegovanja.

Pravičnijeg načina za sada nema. A korisnijeg?

Pođimo redom. Ključno pitanje je ko se, koga se, kandidira? Ponuđeni kandidat je pretpostavka dobrog odabira. Kandidat, izabran, je garancija uspjeha ili propasti. Tu se ne može puno utjecat. Partije turaju svoje kadrove u prve redove i tu masa nema pravo glasa. Tu važe posebna pravila. Tu vojnici partije krče svoj put ka uspjehu. Ma u zadnje zemana i strelci pojedinci se okuraže i banu na izborne liste.

I u čas eto trena kad se masa triba odlučit. Prvo, da li uopće izać’? Drugo, koga odabrat’?

Nastaje neviđeni teror udvaranja i uvjeravanja kako je svaki lik, sa plakata, letka, spota i tribine, upravo ono šta nam triba. Hvalospjevi nas zapljuskuju danonoćno a uvjeravanja postaju stvar talenta.Obećanja obično završe u škafetinu na rok o’ četiri godine. Nema pobre koji će na sebe bacit sumnju. Pričat o njegovu poštenju, moralu, znanju i volji je suvišno. To vriđa. Tvoje je samo da zaokružiš.

A birač. Taj nesritni stvor koji služi za jednokratnu upotrebu u ovoj igri, dok shvati sve zamke biva kasno.

Ovi koji me priupita za koga san glasa, svoj odabir je podredija izgledu kandidata. Jebe se njemu što san ja glasa za Marka. Ne pita se on, ko je i, kakav je Marko. Marko je naprosto gadan izgledom. Štaš dalje o njemu razmišljat.

A njegov Jure je naočit čovik. Jebivjetar u skupom odjelu koje mu stoji ko sedlo volu. Ma Jure ima love. Časti, kurva se, vozi bisno auto i razmeće se po kockarnicama. Jure je faca. Kako samo žene za njim žude. Jure zna i može. Juri se zavidi. Daj ti meni Juru.

Stotinu puta san ponovija jednu poštapalicu. Glasove bi tribalo vagat a ne zbrajat.

Ova nesritna kugla zemaljska je mišancija različitosti. Na njenin kvadrima žive ljudi potpune suprotnosti. Od genijalaca do potpunih promašaja. Ma svi smo ljudi sa posebnim potribama i istim pravom na život u domeni svoji mogućnosti uz zajamčenu socijalnu skrb za potrebite.

Genijalci su kroz povjest ovi naš život učinili savršenom mogućnošću. U njihovoj genijalnosti leži ljudska budućnost. Pobogu, zar ih ne triba slaviti i sljediti? Ako to ne kužimo, skužit će mo kad bude kasno.

A što je učinila demokracija? Taj plašt kojim smo se ogrnuli, bježeći od jednog društvenog uređenja kojem smo okrenuli leđa, popljuvali ga, jer nam se nije sviđao način kadroviranja i sužavanja mogućnosti koje je okolni svit konzumira.

A ja se sićan neki momenata koji nisu bili za bacit. Sićan se kako si rode moj mora pizat da bi zasija na misto odgovornosti. Ako si bija dobar bagerista to si uz dobru plaću jedino moga radit. Da bi se ukrca na nivo više valjalo je poć u školske katrige i dokazat se, a i po završetku nisi bija siguran kako te čeka dirigentska palica. Valjalo je uvjerit.

Dočekali smo neposredno biranje ko spas. Dočekali smo vrime da svi podjednako odlučujemo. Dočekali smo tren u kojeg su mnogi slipo virovali. Nevino i naivno. Jesu li naša nadanja ispunjena

Ajde, biranje je demokratski čin kojim čovjek postaje akter odlučivanja.

Što sa biranima? Što sa tom demokratskom mogućnošću di se može kandidirat komu god padne na pamet. Genijalci i lišine. Školovani i nepismeni. Snalažljivi i smotani. Laživci i moralisti. Lopine i poštenjačine. Nema granica. Nema uvjeta. Nema načina da kandidat prođe potreban „rengen“ za ocjenu njegova nauma. Njegove odgovornosti. Zar potvrda o kažnjavanju i druge zapreke, propisane na zakonit način, ne bi tribale bit obvezna papirologija kojom bi društvena komisija kroz pošten filter propuštala parkiranje na liste nuđenja.

Ovako, sve se svelo na predizborni dernek di je ponuda i potražnja u okvirima izgleda face i dubine takujina. Količine ponuđeni oderani janjaca, žuje u pvc čaši, domoljubni pisama i poruka a naročito šetanja po makadamima predgrađa di bi da su sami, zasigurno zalutali.

Zato san ja izgubija nadu da ću doživit jedan valjani razlog vlastitog angažmana.

Ne što ne bih moga odgovorit izazovu, već što mi je faca sve više greza.