ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
POSLJEDNJI MARŠ BEZ DOSTOJANSTVA?
Ante Tešija
Mislija san da nikad neću ostarit. Sama pomisao na penziju i pozne godine na trenutak su u meni izazivali užas. Brinija san se o dvoje staraca pa san iz prve ruke spozna svu količinu nedaća koje se natovare na grbava i izmučena pleća, onima koji usitno broje dane.
Pokušava san se metnit u njihov položaj, pokušava san dočarat to stanje zbog čega oni nisu, uopće, očajni.
Danas su penzioneri izišli na prosvjede da ukažu, onima koje su odabrali, da in nije baš bajno stanje. Iziša je mizeran broj a o onima koji brigu ne brinu o godinama nije vridno spomena. Oni su radije ostali na nikin drugin štacijama di „metuzalemi“ ne svraćaju.
Bavin se poslon di susrećen starije ljude iz zemalja EU, di smo se konačno i mi ugnjizdili. Gledan te ljude, studijan ih i zaključujen kako se njihovo društvo, di živedu, nesebično o njima brine. Ćakulan sa njima i otkrivan kako je tamo taj životni termin pod paskon poštovanja i pažnje.
Ma valjda ni tamo nije sve bajno, virovatno i tamo ima različitosti, ma svi „robuju“ istim pravilima koja su zacementirana do posljednjeg daha.
Hrvatska je pod „teretom“ miljun penzionera. Sve ih svrstat u isti škartoc je varanje. Hrvatska se nakrcala sa dvi potpune suprotnosti penzionerskog imena.
Jedni koje je zbroj godina tamo utura i drugi koji su krivudavim stazama modernosti sebe parkirali na sigurno. I jedni i drugi jedu isti kolač pa nije teško pretpostavit ko brže, i više, žvače slasticu sa pladnja.
Penzije, taj čaroban iznos šoldi, koje prvoga u misecu pokucaju na vrata svog gazde toliko su različite da se čovik upita, zar su guzice toliko zahtjevno drugačije.
Kako san po prirodi blesavo znatiželjan, a društvo pojmljivo biran, tako san da sebi u zadatak da doznam kako živi netko ko ima 1.500,00 kuna penzija. Baš za ovu kolumnu.
„Kolika vam je penzija“?
„A lipi moj čovik jušto iljadu i šesto osan kuna. To je moja, a žene Cvite je crkavica od osansto kuna.“
„I kako izdurate misec dana. Jeste li sami“?
„Sami smo, sami. Sin Jure, vala Bogu oša na ženino u Kaštela, muče se, brez posla stalnog je, nije in lako a ćer je odavna vanka, u Australiju“
„Pošalje li čagod“?
„Slabo i nikako. Nije jon lako, muž bolestan i ne radi a dice troj’ pa brte i ne želin da šalje. A bi ona bi.“
„I kako izdurate“?
„Slušaj lipi moj čovik. Prvo platin televiziju, struju, telefon, vodu i komunalije. Toj okolo 750 kuna. Onda kupimo ono šta nan triba, najvažnije. Ulje, cukar, kavu, sol, manistru, kumpire, kapulu, kupusa, toaletni papir, čarli, faks, sok od naranče, konšervu, margarin, mliko, sapun, pastu za zube,kese za smeće, meso. Najviše kokošjeg a digod i govedine. Volimo juvu. Kad to sve namirimo ostane nan okolo šesto kuna. To držimo ko oči u glavi. U to se dira samo za likove, kruv kojeg moraš kupit svaki dan i za nike nepridvidive potribe. A znaš kako to iđe. Potroši se.“
„Pribaci li se čagod u drugi misec“?
„Malo. Skoro nikad. Sritni smo ako izdura i to“
„A štaje sa bevandon, pivon, večeron vanka, odlaskon u gostionu, na trešetu, balote, goste primit i otić na selo. Liti se okupat. Kino. Kazalište“?
„E to ti ništa ne koristimo. Nit di iđemo nit nan iko dolazi. Samo Jure i dičica mu. Za nji’ uvik valja nešto imat i to ti je moj cili društveni život“
„A roba“?
„Šta roba“?
„Mislin, postole se pokidaju, gaće, veš, odjelo, kaput i ostalo“.
„E moj sinko, nami to ne triba. Cvita ima zlatne ruke i ona o tomu brine“
„A koliko imate radnog staža“?
„Ja puni radni staž u Luci a Cvita niku mizerju u Bobisa ko čistačica“
„A ovi stan“?
„To san ti ja dobija od poduzeća. I otkupija san ga, sad je samo moj. Proda didovinu. Malešan ma naš. Tu san dicu odgojija. Tu ću i umrit. I grobnicu san gori izgradija. Valja se pokopat ki čovik.“
„Za kraj, bil mi rekli dali je za vas bilo bolje onda ili sad“?
Sta je, zamislija se, pogledon upačenin ka prozoru iza čijih se cakala jasno vide dizalice u splitskom škveru a iza njih vedro nebo ka Trogiru dok se taman jedan reoplan polako spušća pisti.
Čeka san ispijajuć kavu koju mi je skuvala gospođa Cvita, pogledon san šara po zidu di su visile slike meni neki nepoznati likova, keramički pjati i izvezeni goblemi. Sve je odisalo čistoćon i nikin limunovin mirison. Jeftin, star, ma kvalitetan namještaj. Sve mi je ukazivalo kako će odgovor biti očekivan. Ma nije.
„Sinko moj, nije to lako za odgovorit. Danas imamo svoju Državu, onda smo imali niku drugu. Vrime se minja, donosi novo, pa ako je meni nešto bolje, drugom nije.“
„Pita san za vas“?
„A onda smo bili mlađi, zdraviji, veseliji i puni volje a sad…“
„Stipe, ne boj se reć. Šta ne kažeš ono šta uvik kažemo. Ante je čovik a nije špijun. Reci“. –Cvita ga prikori i to bijahu jedine njene riči dok smo nas dva divanili.
„Nu nje. Kuda se ja bojin reć. Ne volin ja kudit ni valit. Vala Bogu šta me ovoliko drži a ol’ smo mi naučili na bolje. Dobro je dok si zdrav, a kad on ozgara pozove, valja ić“.
„Iđete li u crkvu“?
„Digod“
Popija san kavu, pozdravija se i oša. Oša sa nelagodom. Usput i ponosan. Zašto?
Jer san uradija sve, ama baš sve, da bi moj otac i moja majka otišli potpuno zadovoljni.
Priupitajte se i vi o vašoj ulozi. Budite pošteni i priznajte sami sebi. To bar nije teško.
Na putu kući, na tom kratkom putu, trevija san troje sa vrićama punim pvc boca, dvoje uz kontejner i jednu isprid Lidla sa molbom za koju kunu.
Da san joj pedeset.
