ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
DI JE NESTALA BAJKA?
Ante Tešija
Dok san se vozija po zakrčenin i izrovanin ulicama staroasfaltnog Splita, u oko mi uleti grafit, crn na bilom zidu. Poveća slova znakovito iskrivljena, sa popratnim dizajnom talentiranog uličnog pitura.
IVICE VRATI SE, ČEKA TE MARICA
Možda bi se u ranijin zemanima života, ka’ san se ćutija bolje i ambicioznije, nasmija ma ti tren mi nije došlo. Nikako mi se u zadnje vrime često plače.
Zapravo mi je dalo na razmišljanje. Daljnji put ka mom Solinu bijaše načičkan silnin upitnicima. Srićon su me u razbibrigu uvaljivali, zaboravljeni, poznati likovi na banderama predizborne kaljuže, ostavljeni da svojin gadnim facama, plaše i upozoravaju narod na oprez. Ono sa kemijskon olovkon je posebno znakovito.
Di je nestala bajka? Hrvatska bajka.
Ona bajka koju su nan pričali, toliko uvjerljivo i slatkoričivo da mista sumnji nije bilo. Otvorili su nan vidike, razmaknuli gusti mrak i turnili nas na proplanak blistavosti. Najednom propupaše nade, jer naša bajka nije samo pizdarija za malu dičicu.
Priznan, i sam san se uvatija na tu baketinu. Ne bez razloga. Ne bez smisla. Pobigli smo iz jednog „mutnog“ okruženja u „svitlu“ samostalnost, svjesni silni mogućnosti koje su nudili poznati resursi i dokazani potencijali. Krvav put se natren prepričija, ma nada i vjera su tada još više buknili.
Prošlo je dvadeset sedan godina a libar o’ bajke se izliza, stranice otrga vitar, sličice izblidile. Zapravo, zar bajke nisu za malu dicu? A mi koji smo tu bajku gutali, dovoljno smo stari da više u nju ne virujemo.
Čini mi se da smo uronuli u tragediju. Ovaka ocjena možda nije primjerena ma dozvoljavan sebi iskrenost. Ivica, sa citiranog grafita, je nesmetano obrisa svoj trag i nesta u bespuća zaklona da bi putem napredne tehnologije, skriven u blogovu grmu, cipa po tuđem, dok čuva svoje sumnjivo poštenje. Ostavija je, teška srca i još težeg takujina, rodnu grudu i pamučno carstvo, dobiveno kao odabraniku, da bi nam potom natovarija puste obveze plaćanja njegova kraljevskog bluda.
Varate se ako mislite da je Ivek jedini autor našeg najnovijeg tragičnog komada. Bože sačuvaj. Pojmljivo je odabran i njegovan u pitaru posrane demokracije. Ko paun se šepurija iznakaženim gospodarskim prostorom,malo priča puno dela, isisava lažiranu dobit, častija uzvanike u vip loži svog teatra, srska naše blago na različita konta, di teško da bi i Šerlok Holms moga nešto otkrit.
Sumnja je lebdila okolo „njegovi“ Kulmerovi dvora, pojmljivo mu namigivala kako je vrime da mu nogice uzmu puta. Oša je, da bi nam petava roge, a mi ko mulci u zanosu spašavanja likujemo, zaboravismo na tovar duga kojeg nam je ostavija u dotu a taj dar uskoro triba podmirit. I to bez zajebancije.
Čujen od uglednih, i odabranih, odvjetnika da ovi spis od pet tisuća stranica može bit okončan za desetak godina. Istu tvrdnju nam ponudiše i neki suci za ovaj spor nadležnog suda. Deset godina zabave i gubljenja vrimena.
Potpisnik ovih redova se usudija branit, od lopova, svoju imovinu te biva optužen za pačanje, na tužbi od jedne stranice A 4 formata, dvadeset tri godine upravo projahaše, a da se spor nije okončao. Kad će, vrag bi ga zna. U dragog Boga se više ne uzdan.
Ivek je za mene očito mačji kašalj.
Sudske farse ubiše nam bajku. Lopine i kriminalci galopiraju prerijom šunda i bluda. Novac određuje status pojedinca. Naučeni i obrazovani odoše u nike druge prostore dok tu ostaju oni nasukani na bajku davno obećanu.
„Jure, aj leć dok te nisan ispleskala?“
„Majko, ja bi da mi ispričaš niku bajku.“
„Umorna san dite moje, oka nisan sklopila sedan dana. Nije lako radit u Konzumu. A i nisan ti ja za bajke.“
„Majko, Vice stalno kaže da mu ćaća priča bajke prije spavanja.“
„E lako li mu je kad radi u uredu za izgubljene stvari SDŽ-a. A koju ćeš?“
„Ivicu i Maricu.“
„Aj dobro. Ta nije duga. Vako. Bija jedan Ivica. Bila jedna Marica. Ivica nije ima vrimena za Maricu jer je puno radija da bi Marica živila sa njim u dvorcu. A i Marica je imala svog posla.“
„I, jel uspija?“
„Je, dakud je neg uspija.“
„I, štaj dalje bilo?“
„Ivica jeftino u sekend hendu nabavija dvorac. Živija u njemu dok ga krvoločni vuk nije počeja gonjat. Ivica pobiga. Zametnija trag a vuk reži u vitar“
„A di je Marica?“
„Eno je još prid dvorcen. Čeka ga.“
