S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

JA PIJEN VINO

Ante Tešija

 |  pro. 20, 2017

Foto: Alamy/SL

Ja van živen u opasnom i rizičnom okruženju.Moja kuća, samim tim i većina mog vrimena, je na raskrižju pustih trenutnih nedaća. Po Ustavu moje Domovine, meni je zagarantiran zdrav, vesel i slobodan život. Reklo bi se da san zaštićeniji i od ličkog medvida i od krave u Indiji.

Pa zašto nije tako? Di je šalter da se gren žalit i tražit naknadu za ugroženost?

Amo poć redon. Voda. Ta tekuća potriba bez koje bi uvenija i propa, već dugo nije stanovnik mog tila. Doduše i ne bunin se jer mi crno vino baš nekako paše. Volin ja popit i čašu vode ma me moja Rika nikako u zadnje vrime zajebaje. Šta san jon skrivija, neće da kaže kad ju pitan za svakodnevni šetnji uz nju. Samo mrmlja, šumori i biži ka moru dok ja teglin paket Jane.

A sad malo manje zajebancije. Ovo je vrime kad se tehnologija toliko razmavala da poneke egzotične zemlje, koje bi dale litru nafte za litru vode, piju prerađenu vodu iz mora. A mi koji na svakom kantunu imamo izvor, toliko smo „napredni“ da smo ih većinu zamutili i makli od grla.

Naš Jadro svaku malo riga crnilo i niko nije u pravu kad napada političku i gospodarsku elitu za tu nedaću. Naprosto je istina da smo za takovo stanje sami krivi. Direktno i indirektno.

Rika izvire uvik na istom misto i ne sićan se da je prije bilo ovaki škerci. Reći će netko kako se nije ni mirila kvaliteta pa se pilo na vlastitu odgovornost. A ja san siguran kako je car Dioklecijan dobro zna da pije čistu i bistru izvorsku vodu, kakovu nam je i ostavija u nasljeđe.

Ali, pojavili smo se mi, osvišćeni demokracijom i mogućnostima „ko nan šta more“, zaboravivši da nam i izvor može bit podložan prominama, da iz Majdana u naša grla neće zauvik teć čista voda. Ko blentavci zaboravišmo da se tim bogatstvom valja na vrime pozabavit.

Osnovna spoznaja svakom žednom biću je kako voda do izvora dolazi podzemnim kanalima sa bližih i daljnjih terena. Jadro se opskrbljuje sa područja od Splita do Svilaje, Dinare i Imotskog, ako ne još i dalje. Negdi u dubinama ta se sila akumulira i kreće ka izvoru na upotrebu.

Sad se zapitajmo zašto rika toliko nabuja za velikih kiša? I oklen voda stiže? I ono najvažnije pitanje, što pokupi na tom putu?

A mi, velikani ekološke svjesti, prisjetimo se koliko se otpada nalazi na svakom kantunu naše regije. Prošetajmo malo, protegnimo noge i bit će vam jasno koliko nam je stalo do ekologije i čistoće. Zapravo i ne triba lutat, za vrime južine dođite mi u goste i bit će vam ćaro. Karepovac posjeduje tu „diplomu“.

Ako je Jadro najvažniji resurs, a je, našeg podneblja zar ne bi bilo najlogičnije da se oci svih lokalnih jedinica koji tu vodu guštaju, nađu i donesu hitan paket mjera za zaštitu. Tu nema odlaganja i mudrovanja, za to se sredstva moraju prikupit i ne vidin ni jedan grintav glas koji će bit protiv.

Samo to valja znat i htjet. Koliko vidimo to se neće uskoro desit. Čeka se čarobna ruka ozgara, mislin na sjedište onih šta piju pročišćenu Savu, da odluče spustit kesu mrvica na pomoć. Novca ima, krediti se nude a i projekte prema EU valjalo bi dati nekomu ko je školovan da ga pripremi, ovi pusti po uredima očito nisu kadri a i kako će kad je njihovo postavljanje u većini plod rodijaštva i pripadnosti. Pronađite digod podatak koliko smo povukli ponuđeni sredstava. Bolja legitimacija našeg bjednog odnosa samih prema sebi, ne bute našpli.

Sve u svemu, osuđeni smo na čekanje. Triba molit Boga da nam šalje taman toliko kiše da Rika ne nabuja a da posluži kako bi nam vrtli živili, cviće cvalo i masline rodile.

A na nama, tj njima, je prilika opamećinjavanja i pokret ka potpunom zaokretu u odnosu na Božje darove sa kojima se zajebajemo.

Jučer san trevija, kod Tomiya, starog znanca, susida, kako tegli punu vriću plastike.

-Kumpanjo, tebi posa očito cvate?

-Je, borami je. Boca ki nikad.

-A šta piješ?

-Pivo, ako si za platit.