S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

RUGAJ SE I SPALI. RAČUN ĆE IONAKO PLATIT NEKO DRUGI.

Ante Tešija

 |  velj. 13, 2018

Foto: Adriatic Jadro/SL Ilustracija

U mom ditinjstvu, gori pod mojon Svilajon, jedni od oni dana koje se nestrpljivo čekalo, bili su dani od poklada.

Misecima prije jutra kad se kretalo za barjaktarem, imali smo savršeno ispisani scenarij. Zapravo, taj scenarij je bija trajan. Znalo se ‘ko ima koju ulogu, a to se pojmljivo biralo. Znalo se ‘ko kud’ naginje i nije bilo falinki. Roba se znatno ranije spremala, a nakon okončanja lutanja po selima, spremala se u škrinje, za dogodine. Sve u okvirima vlastitog troška i profita.

Glavni likovi našeg lutanja su bili: lola barjaktar koji je u čvrstim rukama nosija oguljen mladi jablan, milicioner sa pendrekom, pop sa križem, doktor sa stetoskopom, financ sa lapišon i blokićem, medicinska sestra sa natrpanon kartušinon ispod odore, sekretar partije, pioniri, cure, momci, did i baba, aga sa sabljon, lugar sa puškon, dimljačar sa užetom, remeta, krčmar, trgovac, siromah, udovac, udovica i niz drugih karakterisniči likova značajni’ za to vrime. U mačkarama su bili samo muškići. Curice to nisu duperale.

Ja san uvik bija pionir.

Crljena marama okolo vrata, pionirska kapa na glavu. Drugu ulogu nisan ni moga dobit jer san bija toliko sitan, najsitniji.

Kretali bi u rano jutro u pravcu unapred određeni’ sela, posjećivali dvore i igrokazom pokušavali izmust darove od gazda. To što smo balili, što smo pivali i kako „provocirali“, slobodan sam reć’ da je bila milina za oko i uho.Takove glume se teško postidit. Nije tu bilo mista dosadi, improvizacija je u svakom dvoru bila prilagođena dobrom ili škrtom gazdi.

Uvečer bi se cili pljen istovarija prid maškaraške glavešine, a podjela se dilila na najpoštenije moguć način. Moja majka bi znala reći nakon donesenog plijena; „Vala Bogu i od vas nike koristi“.

Davno san se maka od tog običaja. Znan da se gori i dalje upražnjavaju ta maškarana lutanja.

Danas svidočimo silnom maškaravanju po gradovima i mistima u cilon Hrvatskoj. Tom igrokazu se poklanja sve više pažnje, a narod željan smija i razonode, rado promatra te razigrane družine čija aktivnost valja da bude samo, i samo, na radost i veselje. Biži se pod maske, jer one su garancija kako „hrabo“ i bez sankcija moš oplest po nedodirljivosti, ne nudeći sebe, autora, na analizu.

U posljednje vrime ta se amaterska gimnastika sve više pretvara u politički poligon poruka sa sve zahtjevnijim kontom organizacijskog troška.

Trošak nije mali. Stoga se pokladari sve više obraćaju „bankomatima“ vlasti, a za uzvrat valja nešto odraditi.

Najpečatljiviji momenti su oni treni kad vlast uručuje krakune u njihove ruke „vladanja“, i kad se na opće narodno veselje spaljuje zlo koje je jedino krivo za sve nedaće nad terenom pod jurisdikcijon maškadura, za tekuću rđavu godinu.

Likovi za paljenje se pojmljivo biraju, silan trud se izdvaja u izradu lutki vjerodostojnosti izgleda, duplo veći od orginala, kako ne bi koji oćalinko zabunom pomislija da je netko drugi, ne daj Bože „pravednik“ pritvoren u pepel.

Spaljivanjem se šalje jasna poruka.

Toliko jasna da taj čin više nije u funkciji smijurije već kao putokaz za mrzitelje na daljinski, poruka sa kim se valja uvatit u koštac i izbacit ga na pustopoljinu smeća.

Kad nestane likova, kad nestane prikladni’ faca, mašta se razbukta, traže se nove žrtve sa istim učinkom samo što se jedinka zaminjuje grupom , predmetom, životinjom, događajima i svitonazorom.

Jedan kvarat mog Solina,Vranjic, je pronaša svog neprijatelja u liku jednog običnog portala i njegova vlasnika.

Kaštela su ošla pinkicu dalje te nevinon dičici turnuli prid nos potribu vatrenog obračuna sa slikovnicom koja u sadržaju nije po guštu moralista. Trogir je oša još dalje, pa se bidna koza opiturana i fenirana u frizerskom salonu neke budale, u koloritu dugini boja, ko manekenka na užetu vucara i ispostavlja puku na osudu. „Dobar“ običaj spaljivanja bidnu beštije ovi put nije, što ne znači da u neke druge zemane neće, potrefija.

Poruka oni moji maškara iz Ogorja i ovi iz „pitomi“ primorski mista nije jedno te isto. Silna različitost se kroz minule godine nametnula, dok smo mi palili suvo granje da bi se ogrijali, moderne maske se griju na političkim porukama podobnosti. Uz naplaćenu uslugu i garanciju dugoročne suradnje.

Dok smo mi gori bili običajno dobro, zasnovano na tradiciji, ovi primorci sebe ukrcaše u proračune ko kulturno dobro, zasnovano na obračunima sa slobodom riči, kritikom, izražavanja, pripadnosti, ispovjesti i sklonostima.

Sa tugom san popratija buktinju prid Malon Venecijom. Osjeća san žar i na svom tilu jer, eto kroz portal, usudin se reć’ koju ko slobodan čovik što mi je demokracija uturila to pravo, a što se „ekolozima“ iz mista baš i ne dopada.

A bija bi sritniji, da smo uzeli grablje, lopate, kosire, karijole, pa ono pusto smeće što se koti od tračnica do rive, prikupili i zapalili uz čašicu vina nazdravili svjesti i zajedništvu.

Ovako, Neven je platija glavon za sva njihova zla i grije, ma se bojin kako su se zajebali, jer onoliku glavu nije lako zapalit.

Nadan se da san sve kulturno napisa, iako nosin „diplomu“ nekulturnog nametnika u tu znamenitu kategoriju.