S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

“JUDI I BEŠTIJE”, VRATIJA SE SMOJE

Ante Tešija

 |  velj. 21, 2018

Foto: screenshot youtube

Da nije jednog lipog članka u Jutarnji, o posmrtnom libru Miljenka Smoje, „Judi i beštije“, ispisanog ričima Miljenka Jergovića, ja ovu kolumnu očito ne bi ispisa velikom čoviku u čast.

Zaprav san se umorija pisat o njemu. Počelo je to tamo odma poza njegove smrti i sprovoda, ka’ je bilo očito da ga se spliski i dalmatinski puk, čak i znatno ranije, na sramotan način odreka. Takvog odricanja se teško ne zasramit.

Grijota je lagat. Zločin je odreć se uspomena.

Prije teg čina, u svaki zeman, u svin prilikama, Smoje je bija najsvitlija točka na nebu Dalmacije po pitanju pisane riči i čitanosti. Njegovi tekstovi u Slobodnu, njegovi libri, a napose serije Malo i Velo Misto bijahu kultna točka za divljenje i poniznost.

Dobro je Jergović zaključija kako je Smoje stvorija Split i Dalmaciju, da im timbar i značaj posebnosti u znatno širem krugu nego bi ga bilo bez njega i njegovi dila. Smoje je nastavija niz i na svu sriću sa njim taj niz nije prekinut. Za priznat valja kako je uprav na njegovu slavu niz autora zgrabilo način pisanja za potribitost ovog značajno posebnog podneblja.

Mi, srećkovići, koji smo rođenjem ušetali u njegovo vrime, restući uz Malo i Velo misto, znademo koliko se iz pera jednog čovika radosti prililo u naše domove, u večernjim urama ka’ su ulice ostajale sablasno prazne a naša srca čarobno puna.

Ma život je čarobno satirična kaca iznenadnih pizdarija. Danas si poseban i slavljen do nebesa da bi već sutra, po kratkom postupku, bija odbačen na smetište nepotribnosti uz optužbe na koje se niko rado nije suprostavlja već bi šutnjom bivala dana punomoć ubijanja do nestanka. Nismo li time sebe obiljužili saučesništvom.

Smoju se ubilo oneg trena ka’ mu se tilo maknit lapiš iz ruku, ka’ mu se prid nos turnila „optužnica“ narodnog neprijatelja, od sasvim beznačajnih figura prolaznog vrimena, koji nisu, a i neće bit zabiljuženi po ničemu važnom i kvalitetnom.

Bili smo silno angažovani po pitanju podizanja spomenika, tem komadu isklesana kamena, na kultnu splitsku valu Matejušku, od kud je Smoje krenija u život, di je proveja život i od kud je oša pod bore Žrnovnice. Uzalud. Odustali smo onog trena kad smo shvatili da je njegov spomenik razasut po gradu i Dalmaciji, da ga se čuva i njeguje upravo kod onih koji taj spomenik i zaslužuju. On je nevidljiv za parajlije prolaznosti, koji zapravo i ne znaju gledati svojim očima. Njihove oči su na daljinski, podvrgnuti trenutku interesa, te bi i bija zločit tirat ih da se muče dok gledaju u nedostižno. Njihov svit je u mizernosti.

Silno se radujen novom libru. Unaprid znan kako je u njemu ispisana prognoza za nadolazeće vrime. Smoje je bija veli prognozer. Ćutija je nadolazeće vrime. Upozorava nas na tu nepredvidivu neman. Ruga se sa svima koji su od svog života stvorili rugobu. Nije bira adrese po naruđbama, već su mu se one same nudile, a kroz svoju istančanu satiru i poseban obračun, nije marija za svoju sigurnost. Zapravo, velikani i jesu veliki zbog činjenice kako im je stalo, za samog sebe malo.

Danas bi nam on dobro doša. Danas kad se nad ovi sveti prostor razasulo zlo nestajanja, jad ponašanja a uplatnice stižu na naplatu. Danas kad smo izbezumljeni jer slobodu ne koristimo, mogućnosti u zametku ubijamo, Božje zapovidi malo obadajemo a od sebe uradišmo samo poslušne pijune koji korak po korak turaju u ralje nepredvidiva stanja.

On bi nam kroz svoje ispisane riči reka po koju, za koju se ne usudimo ni pomisliti a kamo li reći. Fali nam kritike. Jer velu kritiku zaslužujemo. Uljuljkani u svoju „veličinu“, sve okolo nas predstavljamo malim, a ne obadajemo činjenicu kako smo pod nebom samo mrvice koje vitar otpuhne u trenu, di oće i kad mu se oće.

Jer, veličina se može mirit i metrom, a đaba sto metara kad je prvi centimetar na trusnom tlu.