ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
RAĐA SE MODERNA SAHARA…SMIŠ LI TO NAPISAT?…REZULTAT KRITIKE…
Ante Tešija
Foto: Solin Live
RAĐA SE MODERNA SAHARA
Čitan kako se ova naša zemaljska balota opasno množi u ljudstvu, te da vreba opasnost normalnog funkicioniranja i opstanka.
Ljudi se množe malo većon brzinon, a ljudske potribe su svudi iste. Guzica traži komfor i opstanak. Svaki trbuj govori istin jezikon.
No mene zanima ovi sitni kvadar u kom obitujen već 65 godina. Sitan je, točkica iz svemira, ma poseban. Nema te točkice na ovon kugli koja u svojin njidrima krije više blagostanja i darova. Te lipote ritko se di nauživat moš.
A jučer se ulicama naši gradova valjale puste povorke koje, sa pravom, traže da se množimo, da pazimo na zametak, i to je život, jer naprosto nestajemo. Svaku godinu ode jedan Grad sridnje veličine.
Nešto umire, nešto biži vanka, a kondomi biljuže veliki postotak prodaje .
Dovoljno je uključit Gogle maps i vidit di po noći svitli. Svuda svitla za bacanje, na Balkanu samo par točkica.
Nikidan san se vraća iz vlaške. Polako. Tija san zabiljužit ako mi se digod ukaže krava, konj, tovar, ovca, koza….
Nigdi ništa. Pustara.
U Čavoglavama jedan ( 1 ) đak i jedna učiteljica. U Čavoglavama, di se u bojaznosti naseljavanja krvokrvih, pivalo, „ ..nećete u Čavoglave, niste ni prije…“.
Eto, neće ni pravokrvi.
A u mom Raduniću, SDŽ vodi sudski spor nad školskon ruševinon sa obrazloženjem.
„Da bi mogli pristupit uređenju područne škole Radunić, moramo sredit zemljišno knjižno stanje“. A da su zamolili učitelje ozgara za izvještaj o količini dičice koja griju klupe, ova investicija bi pala u startu. No nije to investicija istine, istina je škakljiva, i uskoro biva obznanjena.
Usput, nude 100 000 kuna mladu čoviku da gre živit gori.
-Sine, aj gori.
-A koji krac si ti pobiga?
SMIŠ LI TO NAPISAT?
Dobar je čovik. Rado sa njin proćakulan. Često se sritnemo i uz šetnju prebiremo mnogo toga aktuelnog. Nije pokvaren, a silno obrazovan. U mirovini ko i ja.
-Vidin da puno pišeš, aktivan si?-izravno mi turne pod nos.
-Pa eto, trudin se bit koristan.
-A smiš li napisat nešto o Bazilici?
-Zašto nebi smija. Bit će ono lip objekt za potribe vjernika. Stara Crkva je zaista mala i često svidočin gužvama di ljudi po ledu i kiši stoje vanka. Manjak kapaciteta.
-A šta je sa manjkon kapaciteta u drugin ljudskin potribama?
-To prepuštan tebi da pitaš. Ja govorin sad o ovom kapacitetu.
-E, tu san te čeka. I ja i ti stojimo Priko Vode. Zašto ovdi kod nas nije izgrađena? Pa ovdi živi veliki broj stanovnika i po svakoj logici Crkva se tribala gradit na ovu stranu. Nije li tako?
-Potpuno se slažen. Nisi ti prvi koji na to upozorava. No ni ja niti ti na to ne moremo utjecat.
-Aj to napiši.
-Oću, ma sumnjan da će netko to uzest u razmatranje.
Sve u svemu, po logici potriba, na ovon strani Rike fali taj sadržaj.
Ne znan samo zašto me upita da li smin ovo napisat.
SULTAN SE VRATIJA SA NOVIN BUZDOVANOM
Čitan i ne virujen.
Skenderija prepuna dočekala Sultana Erdogana. Sve samo turske zastave, govor na turskom jeziku bez prevođenja. Unutarnja stvar Turske.
Priznan da san zatečen. Mislija san da je, u najavama, rič o međudržavnom posjetu koji se svakodnevno dešavadu po svitu. Turska je gospodarski silno razvijena država, moćna i željna ulaganja, te je logično da svoj kapital, na radost domaćina, želi širit na okolne regije.
Sve je to bilo tako u mojon ludari dok nisan skužija da Sultan održava predizborni skup u Evropi, a pošto mu je ona cila otkazala taj dernek, eto BiH da ispravi stvar.
Bih krac da je Jozo živ.
PISATI, ILI NE
Priznan da se još uvik mislin, „pisat’ ol’ ne“.
Volin pisat. Ćapa san velike godine i mogu samo čekat poziv ozgara. Naprosto, zakon življenja.
Odma, sad, na početku se izvinjavan ako san svojin pisanjen nekog uvridija, bija u neznanju nepošten, oli krivo informiran. Te se stvari dešavadu bez namjere. Ja naprosto ne znan mrzit. Ja znan samo bit otvoren, iskren i kritičan. Služin se satiron koju malo ko raztumi a uvik prvo zajebajen samog sebe.
Sve više ljudi mi se obraća i traži da buden žešći, a kad ih pozoven da mi se pridruže, manu rukon i nestanu. Skrivanje i ćirenje je njihov odabir načina života.
Ovi drugi, koji mrze svaku moju rič, nisu predmet mog interesa. Oni to znaju i iznalaze druge načine da napakoste. Mizerno.
Ja to ne volin. Ja volin dijalog i „karte na stolu“. Meni interes nije bitan. Ja svoj opstanak gradim na nečemu, kvalitetno, drugačijem.
Opasno smo zabasali u pustaru. Svakin danom sve više se odmičemo od potrebitog, za nas same.
Ispričat ću vam jednu kratku priču. Bitnu za razumit šta oću reć.
U jednom našem gradu, jedna knjižnica svaku godinu obavlja svoju dužnost kroz takmičenja u literalnom opusu.
I ja, pošto pišen i stalo mi je, pošaljen svoj rad na natječaj.
Samo jedan dan je bija dovoljan da mi zazvoni mobilni i da mi sa druge strane ne reknu kako su zaprimili moj rad.
-Dobro, drago mi je.
-Nego gospodine, uz to što smo vam odgovorili na vaš e-mail, ja san našla razlog da vam se i ovako javin.
-Razlog. Koji je razlog?
-Pa ja san još pod dojmon. Upravo san pročitala i ne mogu doć sebi od lipote vaše priče. Naprosto san oduševljena.
-Drago mi čut. Baš drago. Još ako bi se, (tu priznan glupost sa moje strane), ukrca u zbornik, mojon srići ne bi bilo kraja.
-Moliiiiin. Vi u to sumnjate?. Toliko je kvalitetna, a uz to ja i odlučujen, da nema zbora.
Prolazili dani a ja očekiva poziv. Došlo vrime odluke a meni se niko ne javlja. Svakodnevnon proviron na stranice da doznan, ne da nisan odabran, već me nema nigdi. Izgubljen u „lipoti“.
Pošto ja stare škovace bacin u kontejner, tako san i ovu štoriju zaboravija. Priča i tako gre u moju zbirku. No spoznaja koju san otkrija ovi dana ubija direkt u glavu i srce.
-Nisu dozvolili da ti, koji si kontra i koji sereš po svemu, budeš odabran.
Oni nisu ni pročitali moj uradak. Njima je dovoljno znat ko ga je napisa.
Pogađate, oni umiljati glas sa početka priče, nikad mi se više nije javija.
Direktiva je jasna. Obvezujuća.
Pisati, oli ne. Nakon ovog. DA.
REZULTAT KRITIKE
Volin iznit primjećeno. Volin reć što me muči, a ima podlogu.
Ono košenje trave po ledinama periferije, i moja kritika ostvariše efekt.
Sve smeće je pokupljeno. Ma BRAVO.
Još Vam ostaje da se uvatite u đir sa feudalcima privatni parcela, te da iste dovedete u red.
Odma poza Lidla, istočna strana, u jednu zakrakunanu garažu se obavlja niki posal koji svakodnevno izaziva oštar smrad. Nika kiselost dopire iznutra. Kemikalije.
A tek koje carstvo smeća nudi ulaz. Sumnjan da je to počišćeno u zadnji dvadeset godina.
Zar i to nije posal komunale. Bar da usljedi opomena.
Naprosto potribno i moguće. Slika nudi istinu.
NEDODIRLJIVI GLORIJET
Ona rugoba, razbiveni cakala, zarđali nosača i zapišanog kamena, i dalje prkosi zdravu razumu.
Volija bi znat, sumnjan da san usamljen, koji je razlog nedodirljivosti. Zar Grad nema moć riješenja? Zar je interes toliko jak da se bolje ne pačat?
A ja volin pitat. Ja bi volija da me ondi, za svakodnevni điradi, dočeka lipo uređen, čist objekt potribna sadržaja.
ZA SRAMOĆENJE NE TRIBA PUNO
DVD su društva posebne pažnje, jer su svoje volontersko djelovanje stavili u službu zajedničkog.
Vatrogasci svih tih društava su Heroji. Oni ništa ne traže, a glavu stavljaju na kocku.
Oni traže samo potrebitu opremu i sredstva da budu što efikasniji.
Zgrozila me činjenica da je jedan član, jednog takovog društva, na račun svoje Općine oša na put kako bi oda počast nesretnicima koji su nastradali u suludom vihoru rata.
No malo se zaigra i prkoseći zakonima domaćina završija u apsu uz sramoćenje svog DVD-a, Općine i Države.
A od troška tog puta mogla se kupit vatrogasna kaciga, koji metar crijeva i…..
Jer, požari ne pitaju za dopuštenje.
