S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

NOGOMET= BIZNIS I METAK…ŽUPANE, ŠTA SE ČEKA. OGORJE JE ŽEDNO SVEGA…

Ante Tešija

 |  svi. 30, 2018

ZAŠTO MI ĆAĆA NIJE POGINIJA?

Grezu san rečenicu čuja u jednom kafiću, na terasi, dok san ispija jutarnju kavu čekajuć’ prijatelja.

-A da mi je ćaća poginija, oli bar bija ranjen, ja bi danas sa ovin mojin inbecilnin fakson moga dobit posa.

Osmotrija san facu mladog momka koji se skroz ozbiljan ljutija dok su mu se frendovi grohotom smijali.

Di smistit ovu pričicu. U tragediju oli komediju. Svejedno je. Danas se u Hrvatskoj i tako sve izmišalo da se čovik ćuti beznadno. Momak se očito ozbiljno upita o svom statusu. A kako i neće kad je svjestan svog jadnog stanja. Đaba mu faks kad mu za napredak u životu triba nešto drugo, nedohvatljivo.

Priznan da san se i sam ćutija jadno. Presta san prisluškivat, nepristojno je, ma mi u tintaru udrilo razmišljanje o jadima, pristojni, pošteni, radišni i normalni ljudi.

Da me se ne bi krivo shvatilo. Poštujen istinske vridnote-ljude, iman ih na desetine u prijateljstvu, no gade mi se oni koji su izdavali bjanko potvrde, i primali, da bi danas ovu časnu kategoriju ljudi uvukli u svoju šporku jazbinu.

NOGOMET= BIZNIS I METAK

Uz Hajduk san bija veliki dil života. Mladost mi je pratija u svaku stopu.

Danas ne svraćan na Poljud, a na tv ritko bacin oko.

Finale kupa je ipak nešto što je privuklo moju pažnju, pa u nedostatku pametnijeg posla odgledah ga cilog.

I gledah jednu fantastično režiranu farsu. Osjeća san se glupavo što pripadan društvu di se ovo dešava a da reakcija ostaje u škafetinu.

Naročito kad san čuja od onih, ka A. Kulušić & Co, koji su scenaristi ove glupave zbilje, priznanje, što potvrđuje bezobraštinu bez premca. Komu triba ovo sranje? Zar i ovo nije jedan od razloga nevirovanja brzom izlasku u normalno življenje.

Za nogometaše Solina san se zakleja da neću izreć janci jednu rič, nakon prigovora „velikih“ stručnjaka, no velebni rezultat iz Mravinaca me se toliko dojmija da san cili dan sidija pored ceste kako bi ispratija, spasitelja, novog trenera Simunića, ka Splitu.

Usput da spomenen kako bi onog sileđiju Ramosa za sva vrimena maka sa terena.

Onako skršit Faraona baluna, može samo divljak nezasitnosti.

Ko da je bilo jučer. Visija san dva sata prije početka utakmice na žici Starog Placa, plaka i radova se, vika i psova, a na kraju slavija jer su bili uspili.

Nakon tridesetak godina čitan intervju sa nikin makedoncen, ekspertom za kupnju i namištanje rezultata, di tumači kako je upravo ta utakmica bila dogovorena.

Pa da ne bi čovik beštima.

ŽUPANE, ŠTA SE ČEKA. OGORJE JE ŽEDNO SVEGA

Moran priznat da mi se sviđaju najave nove postave SDŽ-a po pitanju povratka života u moju Dalmatinsku Zagoru.

Da san mlađi, zgrabija bi oni 100. 000,00 kuna i oša gori živit. Zapasa bi parcelu i krenija u turizam.

Danas za obidon mi je sin ispripovida susret sa gostom iz Engleske.

-Ćaća, on pita za mogućnost boravka u zaleđu, selu, jer ga silno zanima taj prostor i spreman je rezervirat termin. Ima li kakova šansa?

-Ima. To jest, bila bi da se brižna Država odazvala mom apelu i pomogla. Ovako mi samo odmaže i valja čekat šta će viši sud reć’ o stanju didove ti parcele koju su mu oni oduzeli, a ovima se baš i ne vraća, iako ti ćaća ima pravomoćnu presudu iz 2010 g.

-Ne razumin? Ko ti šta more?

-Razumit ćeš. Još si ti zelen sine moj.

Zar nije dosta parlanja o potribi razvoja ruralni djelova, zar nije dosadno pričati, i slušati, tu vazda blesavu poštapalicu.

Daj, krenite i raspišite natječaje za te kamene škole koje zjape prazne i propadaju. Šta se čeka? Zar nemate dovoljno administracije da projekt krene u realizaciju, pa da povedemo strance poza Klisa u neku drugačiju turističku avanturu.

Moja dica su odrasla, oni bi da rade.

Usput, di nestadoše moji ogorani i najava kulturnog i mirnog prosvida isprid SDŽ. Ol’ in više nije stalo do vode? Zar su se pomirili da Ogorje ostane jedino misto koje trpi tu civilizacijsku sramotu.

Lipo je trošit šolde po županiji, asfaltirat puteve, popravljat rive, renovirat građevine, pomagat udruge, kupovat aute, aparate, libre, podmirivat štete, no zar VODA nije u svim projektima prednosti.

POZDRAV, ANTE! KAKO VAM MOŽEMO POMOĆ?

U četvrtak i petak u mom inboxu san dobija 4 poruke od NLM Solin, sa, u naslovu, istaknutim tekstom.

Osta san zbunjen ne razumivši poruku. Možda san ja negdi nešto kliknija, a možda mladi misle da mi triba pomoć.

Iskreno rečeno, raduje me ovi uspjeh mladih na prošlim izborima te se uzdam kako neće „plesati“ samo jedan mandat. Raduje me i njihov humani potez poklanjanja vječničke naknade potrebitima.

Dragi mladi vjećnici, sumnjan da meni možete pomoći direktno, no svojim radom, ponašanjem i odlučnošću, možete pomoći sebi, mladima Solina, a tu spadaju i mojih troje nezaposlene, a obrazovane, djece.

Sve je na vama. Samo vi možete bit vodiči ka boljon budućnosti. Samo vi imate pravo ustati, zagalamiti i tražiti da se „prepreke“ uklone, da odgovornost bude vaša. Vi morate motivirati, vi morate dokazati da ste odabir vridan pratnje. Hrabrost se podrazumjeva.

KOROV RESTE A GAZDA SE PRAVI BLESAV

U zadnjem pisanju san detaljno opisa zapažanje sa istočne strane LIDLA di neki gazda u opskurnom betonskom prostoru, zaštićeno željeznom, obavlja djelatnost koja izaziva neugodne mirise. Kemikalija.

Na ulazu nema table sa informacijom vlasništva, no uredno je zapisan broj mobitela što znači kako je kontakt moguć.

Ispred ulaza je višegodišnja naslaga smeća, sada skrivena visokim raslinjem, što ukazuje na nebrigu jer je očito da gazda negdje drugdje guta čistu arju.

Prilažem sliku uz poziv komunali grada da prošeta do tog kvadra.

Usput pohvaljujem brzinu čišćenja otpada u samom centru na Riki, no ne mogu da ne istaknem kako su moji liberalni ronioci, u više navrata čistili taj dio, bez naknade, najave i pohvale.

Zar nije vrime da se zamislimo nad činjenicom da su nam mnogi djelovi grada naprosto, nepristojno, zapušteni.

ZNANSTVENIK KOJI „SMETA“

Ovi smišni znanstvenik na mene ostavlja sjajan pozitivni dojam. Toliko u njemi ima pozitive, energije, bunta i nadasve kvalitete da bi ga odma vratija kući, kad bi ja ima moć, i da mu da radi šta oće jer znan da sve što učini ima neprocjenjivu vridnost.

Zašto se odričemo?

Jednom davno, žalija mi se prijatelj kako mu se sin, odlikaš, nije uspija redovno upisat na pravni faks. Upisa vanredno.

Jednom davno, hvalija mi se poznanik kako je, podmaza, ugura ćer , prosječnog đaka, na pravni faks.

Ovi vanredno upisani, završija sve na vrime, položija pravosudni, posta uvaženi odvjetnik.

Ova redovno upisana, odustala na drugoj godini i eno je radi u pekarnici.

ODE LANAC NA TUĐI TRBUH

Ko se još ne sića „velebne“ privatizacije i pretvorbe, našeg njima.

Ko se još ne sića skupi sanacija domaći banaka i jeftine prodaje strancima.

Ko se još ne sića Linićevi stečajni nagodbi.

Bojin se da će mo se dugo spominjat pretvorbu domaćeg trgovačkog lanca u strani.

A sićan se „stručnog“ objašnjenja zbog čega je naš telekom prodan.

„Država nije dobar gospodarstvenik“, i uleti naše državno blago u državnu odgovornost Njemačke.