S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

STARA KOPITA PO NOVIM STAZAMA

Ante Tešija

 |  lis. 29, 2019

UVOZNO CVIĆE U DOMAĆEM PITARU

Upravo slušan kako je ovu godinu uvezeno 20% cvića više neg’ lani.

Lanjsku brojku nisu iznili no iz iskustva znan da je greza.

Ja vam iman suprugu koja, ko i ja, obožava cviće i svakog trena, kad prilika dozvoli, „ukrade“ stabljiku, sime ili korjen pa to pojmljivo sadi okolo prostora di živemo.

A svi mi živemo na Mediteranskom suncu i prostoru, di baš cviće ima razlog da cvate. Nekad su bili „posađeni“ pusti plastenici, danas strašila,di vire samo zarđali stupi, gnjile grede i pokidane cerade zapele u draču.

Kažu, ne isplati se.

Eto, bidni holanđani nemadu za kruv i mliko pa opalili sadit tulipane.

UKAZANJE U OGORJU

Poduzetništvo je uzdanica kojoj se svi klanjamo. Nakon propalog socijalištičkog planiranja gospodarstva, demokracija nam je svima otvorila vrata poduzetništva da se bogatimo prema vlastitom snalaženju i radnim navikama. Naravno, uz poštivanje zakona i propisa.

Ali, ne daj vraže da se ta mogućnost objeručke prihvati, demokracija nam ukrce nešto potpuno suprotno. Oduzetništvo. Toliko se raspojasalo kako je na putu da poćuća sve u svoj šporki žep. Naravno, uz potpuno zajebavanje propisa i omalovažavanje zakona.

Dosadija san i ogorskin tićima, ka’ i solinskin galebovima, ponavljajući o mojoj ping pong utakmici, prepiski sa SDŽ-om i školom „Braća Radić“ Vrba, di samo tražin da na krilima oslobodilačke krlatice iz ’90 g. budem ravnopravan, a radi se o obećanju kako će sve oduzeto na nasilan način biti vraćeno na miran način izvornom vlasniku. Samo to.

Razgovor koji vjerno prenosin desija se ovi’ dana uz sam ruševni somić stare škole na mojon didovini.

-Onda, štaj’ sa ovin ispalo?

-Zasad ništa, vodin rat bez namjere odustajanja. Nerješeno, bez golova.

-I tribaš. Tvoje je. Vid’ somića, samo šta ne pane. Ubit će koga. Šta to ne soriš?

-Ja? Pa nisan ja miner, a Boga mi ni nasilnik.

-Neg’, iman ti nešto za reć?

-Slušan.

-Ti znaš ko je bacija oko na ovo. E, taj, javno priča, sasvim ozbiljno, kako će on ovdi podić Crkvu i izgradit groblje.

-Šta će na to reć crkveni buzdovančići?

-Oni su u dobre, odavna.

-Zna li se ime Crkve? Valjda triba nosit ime nikog sveca?

-Zasad se ne izjašnjavaju. Koje bi ti da?

-Sveti Jure ili Ilija ne može, jer je tu blizu, već zauzeto. Svetog Antu sigurno neće. Ja mislin da se čeka konačna odluka stranačkih, tj. rodbinskih, tjela.

-A koje bi ti da?

-Pa po meni će Crkva nosit ime Sveti Željko.

-A groblje. Ko će se tu ukapat?

-Plemići.

Eto šta ti je poduzetništvo. U bratstvu i jedinstvu sa oduzetništvom čini čuda.

Ne bi se začudija da se desi i ukazanje.

PROMINIT IME VITRU

Naša KK Jugoplastika, na diku i ponos svakog normalna čovika, rodoljuba, slavi svoje spomene na najslavnije razdoblje svog života. Proglašena za najbolju evropsku ekipu svi vrimena.

Trenutno, u Dalmaciji i Splitu nema premca koji bi se moga utiskat uz njihovo rame. Ima tu sjajni ekipa, pojedinaca, no brale Jugoplastika je nedohvatljivo visoko.

Čitan izjavu mog ogoranina Dina Rađe, legende tog sporta, a i inače čovika o’ formata, kako „časti“ buzdovančiće zbog negiranja tog časnog imena i njegovi uspjeha.

Eto, konzerva buzdovančić, brzi Gonzales, da nalog da se hitno obriše mural ispisan u slavu te veličine. Inače kažu dobro upućeni da je on ljubitelj rašćike i pršuta, a o sportu mu najdraža disciplina, bacanje mace u starine.

Sama spomen „jugo“ kod moderni ventilatora izaziva zgražanje pa bi tribalo pomoć im u ličenju jer nije izmišljena još pirula, efikasna za taj lik. Kažu stručnjaci da valja pod hitno minjat rič „jugo“, točnije proglasti ju nepodobnu za ove prostore. Iz zdravstveni i higijenski razloga.

No kako nać zaminu. Ajd’, bar buru, tramontanu, maestral, sjeverac, zapadnjak i istočnjak ne triba dirat. Jugo je zajebano. Nije lako nać zaminu.

I opet mi priskočija moj prika sa prijedlogom.

-Ja tu vidin samo jedno ime.

-Koje to?

-Odozdolni dalmatiner.

-Bil’ objasnija svoj stručni prijedlog?

-Rado. Jel’ dolazi odozdo? Je. Jel’ karakterističan za južnu Hrvatsku? I štaš se mislit?

-Sjajno, ma ritko ko će prihvatit, od nas dalmatinaca ovo „južnu“.

-E jeb’ ga. Nek se mislidu.

-Ma ja bi zapravo iz abecede izbacija slov „j“ i nema šanse da može zaživit koja asocijacija.

-‘Eben mu malog ‘eža, tvo’a ‘e ide’a s’a’na.

MATEMATIKA

Jesan ekonomista ma mi računanje slabo iđe. Matematiku san položija iz desetog puta. Za pohvalit se. Sinoć san po direktivi zdravlja krenija u šetnju. Uz Riku i okolo. Staro grintalo svako vraga sinja.

Onda mi padne na pamet proračun grada. Pari mi se negdi okolo 100 miljuna kuna. Svi znademo da se najviše šoldi skupi od oni uplatnica za komunalu koje stižu svaki misec na adrese stanovnika. Kad pogledaš avionski snimak našeg grada upadne u oko velika zbijenost kuća na Japirku, Sv. Kaju, Rupotini, Mravincima, Kučinama, Vranjicu i najviše pod Kozjakom. Mala je naseljenost u centru.

Proston računicon je lako izračunat kako se iz te zbijenosti crpi najviše novca za zajedničke potribe.

Dobro, i iz gospodarskih objekata dosta kapne a i oni su, većinom, po periferiji.

Poštenon računicom bi tribalo bit logično da se razmjerno učinku podili taj novac.

Siguran san kako razumite ovu moju računicu i da se slažete sa zaključkom.

Jer ja svakodnevno svidočin da nije ni blizu tako, a ne triba mi puno koračat da se u to uvirin.

Što dalje od centra, bogatstvo nereda sve je veće.

I opet mi u misli uliti daleka prošlost. Kad san par godina radija u Supetru na Braču. Negdi okolo ’75 g. prošlog stoljeća.

Supetar je tada bija mali gradić sa izuzetnim uređenjem i čistoćom. Držalo se do tega i zbog turizma. Tamo je stolova umirovljeni policajac Mate kojem je općinska vlast povjerila specifičan zadatak.

Tako je naš Mate svaki dan, bez radnog vrimena, šeta po ulicama i kaletama, po rivi i prometnicama, kako bi iz vlastita oka sinja što se dešava, što valja ubiljužit u svoj notes.

Nije se majci moglo desit da netko iskrca kamion nule van svoje parcele i da to tu stoji dva dana. Zapovid se usmeno izricala te nije bio moguć neposluh. Mogao jest no ubiljuženo u notes je prouzročilo određene kazne koje te neće zaobić.

Mate je bija „vlast“ prihvaćena od svih kategorija stanovništva na njihovo veliko zadovoljstvo. Mate se uredno dirao i u uređenje okućnica i parcela jer nisi ti moj rode moga radit po svoju na štetu mista. Koliko bi mu samo notesa tribalo u našem Solinu.

Šta mislite, triba li Solinu jedan domaći Mate?

ŽELJEŽNA ZAVJESA NA CVITIĆE ili UMRI DA VIDIŠ KOLIKO VRIDIŠ

Meni nikad nije stalo do tuđeg mišljenja ako se ono dijamentralno kosi sa mojim. Poštivam samostalnost i vlastiti izričaj, te mi ni na kraj pameti ne pada da napadam različitost.

Ali kad netko, tko i mene predstavlja, u inozemstvu iznosi određene svoje iskustvene tvrdnje koje se razlikuju od mog iskustva, onda sa pravom mogu, i moram, reagirati.

Ok, naša predsjednica je imala teške životne muke i trenutke, sve do devedesete, i ja iskreno ističem moje saučešće zbog toga, no ja moram istaći kako su meni nepoznati.

Živjeti iza željezne zavjese je grezo. Znam za države koje su bile pod tim okovima, poznam ljude iz tih država koji mi o temu pričaju, a Boga mi svi redom tvrde da je za njih Država u kojoj smo živili, ja i predsjednica, bila nedosanjani san. Te njihove države su danas koplje iznad naše domovine.

Željezna zavjesa je teška kvalifikacija za društvo u kojem san se rodija, školova, obiteljski skrasija i stambeno zbrinija. Obrazovao sam se i nakon svake završene faze dobivao prikladno radno misto. Poslom san bija vezan za pusta putovanja. Putova san i nikad nisan doživija krivi pogled. Na velikom prostoru san stica, i održava, prijateljstva bez da se puno pensalo ko je kojih krvnih zrnaca. Ljubovalo se. Pohodilo pustim rok koncertima. Slobodno navijalo za svoj tim. Pušćalo kosu do guzica. Čitao Start u kojem su se parile oči na razgolićenu lipotu. Zna se i koji „božemiprosti“ pogledat film. Moda se furala samo tako. Nismo vozali svi merđe ma meni je i stojadin, reno 4 i fiat bija po miri. Odalo se u popularne kafiće, večeravalo se po restoranima, gledalo „Naše malo misto“ di je Smoje zajebava sve po redu a najviše komuniste. Sa crvenim pasošem san moga di god hoću.

Ja razumin da se valja dodvorit svim kategorijama u društvu zbog glasova koji su potribni. To je u redu ma ipak valja vodit brigu o vjerodostojnosti.

Zavjese su predmet koji sa razlogom nešto skriva od nepoćudnih pogleda izvana, to su one lipe, od tkanine izvezene, plahte koje ujedno oplemenjuju prostor po miri čovika.

Željezna zavjesa? To je očito kapsil.Ne razumin ja to.

Ok, Evropa je pokidala svoje željezne zavjese, zato su skrojene i montirane balkanske.

Eto, Mamić se skrija iza svilene zavjese.

FEJS ČASTI

Zucenberger odlučija plaćat izdavačima za objavu priča.

Evo san ja pusto svoji priča, stihova, komentara, aforizama i sličica objavija ma se on nikad nije dositija i upita se, iman li ja šta za popit dok mu dižen profit.

Zato san se maka. Neš ti mene kume zajebavat. Ja neman za vriću cimenta, demejanu Babića dok ti ždereš kavijar i vozaš se miljunskon morskon grdosijon.

Oću ti kurac više pomagat.

Daj mi ponudu, pa ću razmislit.

BARIČEVIČEVIĆEV KIST

Ka i inače, mi solinski umjetnici, izvinjavan se što sebe tamo turan ma kažu da jesan, teško možemo izvest kojeg uglednog, i grlatog, solinjanina da nam dođe u goste dok se besplatno predstavljamo.

A Josip? Orginalni solinjanin, čovik čista srca, plemenit, talentiran i drag. Svu svoju inspiraciju crpi iz kantuna našeg grada. Krade posebne trene, ovikovičuje posebnon tehnikon na platno i čuva od zaborava. Prid svakon slikon je potribno stat i uživat jer on ima talent za posebnosti. Njegovi uradci pričaju nike lipe solinske, naše, priče . Njegova ljubav prema našem gradu je neupitna.

On može bit samo spona a nikako razdor. Njegova djela zaslužuju vašu pažnju.

A kaže normalan svit da bi život bez umjetnosti i umjetnika bija ko juha brez soli.

Dođite, pogledajte što nudimo, ne sramite se, mi nismo neprijatelji. Živimo u istom gradu, isti kolnik koristimo, istu arju srčemo, iste slike nan se svakodnevno prid očima miču.

Dođite, kritikujte nas, ko i mi vas. Mi vas ne kudimo iz mržnje već da vas podsjetimo da moži bolje, korisnije. Poštena kritika je potrebita. Pametan čovuk nju traži. Recite nam ako krive rečenice koristimo, krivo kistom šaramo oli krive notne tipke koristimo.

Kritikujmo se, potribno je. Niste izabrani da se odnarodite već da svojom pažnjom pokažete kako vam nije samo stalo za komunalu već puno šire, a to je zalog da vas i dalje želimo.

Ako toga niste svjesni i niste kadri napravit potriban korak, đaba smo vas birali.

Na vašu sramotu.

Baričević, Vetma, Limić, Tešija……., vaši su sugrađani nezadojeni mržnjom ma potpuno svoji i slobodni da uzdignuta čela šetaju našim lipin gradom.