S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

OZBILJNE ZAJEBANCIJE

Ante Tešija

 |  velj. 2, 2020

ROTOR NA FEJSU

Mi stanovnici zaboravljenog naselja, tako blizu a tako zajebani, tribali bi se radovat nakon “žestokog” pisma našeg Gradonačelnika, gdje on odlučno i ljutito, preko svoje fejs stranice proziva odgovorne za jad kojeg su nam servirali po pitanju luksuza normalne prometne komunikacije.

Danas, kad kinezi, i drugi, naprave cestu, tunel, most i bolnicu, za tren, nas se tješi da se strpimo još koju godinicu jer se upravo radi projektna dokumentacija za patrljak od pristupne ceste.

Kaže, ceste su u vlasništvu nekih drugih i oni su dužni da nam to urede. A te ceste protežu nam se isprid nosa, na njima svaki dan drćemo, za sebe i svoje, oće li se dovuć kući zdravi.

Dragi naš gradonačelniče, birali smo te da nas zastupaš, da brineš o našem Solinu. Ovlastili smo te da budeš i grez kad to prilike traže. Da koristiš svaku normalnu mogućnost, pa da i nas povedeš u akciju. Čega se bojiš pa da nas ne povedeš na blokiranje rotora kako bi oni, usput tvoj stranački kolega i koalicijski partner, novinar i bravar, na čelu tih cesta, makli guzicu iz stolice i obavili zadatak kojeg i tako mi plaćamo.

Poštovani Gradonačelniče, jučer sam se triba uključit sa rotora na kretanje kući, isprid mene je bija samo jedan mali automobil, skužija san da je za volanom mlada djevojka koja se nikako nije tila ubacit pa je to pomalo i nerviralo. Kad je krenula, auto joj se ugasilo taman pola na brzoj traci. Srića što je tu situciju peška nadolazeći šofer pa je svojim manevrom izbjegao zlo.

Vašu objavu na fejsu očito nisu zapazili ova dvojica, što je i opravdano, jer oni od pustih obaveza po pustim postavljenim aktivnostima to ne stignu.

Rotor čeka svoju prvu žrtvu.

Prva žrtva će prouzročit mnoge.

Usput, pada mi na pamet kako bi i DORH moga uletit i ispitat razloge, zašto se na tom rotoru, jedinom u svitu, krše prometna pravila i dovode ljudski životi u opasnost.

Možda netko od njih pročita ovo moje I eto razloga za izvid.

Ako novinar i bravar nisu kadri rišit ovi patrljak problem, imamo kineze i dajmo petokraki da to riši.

KOLIKO JE SATI?

Nikad u životu, a traje već dugo, nisan na ruci nosija sat.

Zašto? Ne volin đinđe po sebe. Sat je đinđa.

Ali, nikad nigdi nisan zakasnija. Ni minutu.

Kako? Vrag bi ga zna, snađen se. Imat sat na ruci te tira da svaki čas pogledaš koja je ura. Zar to nije dosadno? Opteretit se tom glupošću.

Ma nikad nisan ima ništa kontra tega što ga drugi nosidu. Jer kako bi ja zna koja je ura, u one zemane kad nije bilo mobitela, ako ne zapitan; „Šjor, koja je ura“?.

Eto tako san ja jezdija kroz život bez sata. O temu nikad nisan ni razmišlja. O satima. Do nikidan.

Nakon zadnjih sati ministrovanja dotura Kujunđića, prid nos nam se servira novi. I odma mi u interes uleti informacija da nosi sat od 30 000,00 kn. Za Gospu milu ko to još troši toliku lovu za znat koliko je sati? Odma bi, da iman vlast, istog maka sa liste za tu odgovornu dužnost.

Zatim saznah da osuđenik, bivši premijer, ima desetine tih kucavaca a da ni jedan nije ispod cjene Fiata Punto, starog deset godina. Saznah da potpredsjednik Sabora ima zavidnu kolekciju. Potom, i tu san sta tražit, saznah da zagrebački metuzalem ima „bog zna koliko“ Fiata Punto, samo pet godina starosti.

-Ženo?

-Reci.

-Ja bi za rođendan, sat.

-Šta će ti?

-Da znan koja je ura.

-Tvoja je davno prošla.

POSolija LOLA STAN

Prvo bi reka jednu o faci. Bože mi prosti, nije mi legla. Još kad je zinija, pa kad je iznija iz čije je kvote a začinija izrekom; „Sram me koliko neman“, nije bilo dvojbe kako ću povratit.

Oklen ih samo regrutiraju? Postoji li neka normalna komisija koja provjerava? Da li je diploma provjerena, a o imovinskoj kartici neću ni spomena.

Ma on bidan nije ništa kriv. On je skužija da mu se valja turat i da samo turanjem može sebe doturat u stanje zadovoljstva. A njegovo zadovoljstvo je u činjenici da puno ima uz rađu koje nema.

Stančić je tu, zakon je pokušan bit zaobiđen.

Valjda računajući, što i ja nebi.

A nedavno je jedna lola koja se hvali kako je on splitski otac POS stanova, kupija kombinat za ništa, pa od toga ništa državi proda pola za nešto, tu Država izgradila POS stanove za preprodaju, iznajmljivanje…… ma ludilo brale.

Plemenita ideja se pretvorila u karikaturu.

Velikog formata.

GENERAL

Predočilo se javnosti koliko je tko u Dalmaciji da Antunu za mižeran uradak. Da nebi pomislili kako je iz vlastita žepa, nije, već iz vašeg.

Krasna cifra za koju se zna, puta dva je možda ona za koju se ne smi znat.

I sve to za jedno mizerno ekranizirano djelo. Da nebi ispalo kako san ja mrzitelj, dovoljno je pročitat što misle oni koji imaju puno pravo o njemu pričat. Akteri.

Dakle, sa te strane san amnestiran i mogu balit.

General je poseban čovik. Žaj mi je, i mnogima, što je dozvolija da se sa njegovim imenom ovako poigra. Pisat, snimit, autobiografiju je težak i zajeban posao. Tu se kriju silne zamke.

To može ispisat, snimit, posebno talentirano čeljade.

Autobiografija je cijelina, ili dio, nečijeg života, sa svim onim karakterističnim trenima kojima se djelo upotpunjuje. Može, kad je rič o ekranizaciji, biti igranog ili dokument tipa.

Igrani se oslanja na viđenje autora gdje on može ispoljit svoju umjetničku crtu sve zasnovano na tragu autentičnosti. On je jedini odgovoran.

Njemu je povjereno, nama je na ocjenu.

Ocjene su grozne. Opravdano. Sklepani uradak na potpuno amaterskim osnovama, ma uz izuzetno velik iznos iskamčenog novca, što dovodi u sumnju taj nerazmjer. Sa tim buđetom, možda je netko drugi mogao servirati nam djelo na diku i radost samog Generala.

Ovako je General poslužija u sasvim drugačije svrhe.

ZLOČIN NAD PROSTOROM

Gledan neki romantičan film, pun ekran lipote, što duša, što prostora.

Virovatno ste peškali te slike kad se u nekom stambenom naselju „kostreše“ kuće sa bogatim okućnicama, sa širokim cestama i trotorima.

Potpuno uređene a dovoljno daleko jedna od druge da se ne ćiri u pjat i čašu.Sve je na svom mistu. Ko iz bajke.

Aj’ rećete da je to na filmu jedino moguće. Ma uvirija san se ja i uživo da postoje takova mista, gradići i gradovi.

Taman poslin filma poželin protegnit noge i to put novog groblja kroz srce Japirka.

Novo oformljena stranka „Bolji Solin“ u svom programu ističe problem upravo ovog naselja.

Ovi prostor i njegov problem ne mogu više bit dil ničijeg programa već samo konstatacija kako se ne smi radit.

Sve san ja pojmljivo sinja, oda uskin trotoarima, priskaka zidiće, zaobilazija u slalomu parkirane konje, izbjegava pretrpane kontejnere i gleda uzrak da mi koja kupa ne padne na glavu.

Za divno čudo svaku malo mi se prid nosom ukaže novogradnja troduplo veća površinom od parcele na koju je nasađena. Mora se priznat, sve su lipe, moderne. Tamo di se ukaže malo slobodnog prostora dočeka me tabela sa informacijom da se tu gradi novi objekt, kompjuterski prikazan i po zakonu.

Neman ja ništa kontra gradnje, i sam san gradija ma ovo kod nas je zločin nad prostorom.

Zašto se išlo, dozvolilo, na ovakvu zbijenost.

Triba stambenog prostora ma ta činjenica ne smije ubijat šansu za zdravim i normalnim životom. Nema ulice čiji jedan trak nije načičkan parkiranim automobilima, nema trotoara koji nije uzak i grbav. Naprosto, imate dojam da nema ni zraka.

I kad se vratin u svoju Hektorovićevu, radosno odahnen jer je posebna. Spašena. Uređena kako- tako, po miri normalnog življenja i komunikacije.

KOTEKS, KO DIVLJI TEKSAS

Naš život biva obiljužen nekim prošlim momentima kojih se rado sićamo. Dok san živija u Splitu, lipi dil san proživija uz Koteks. To vam je oni prostor di ste imali sve na jednom mistu.

Čitan u novine reportažu sa tog, danas, zgarišta.

Brajko moj to je tribalo, i te kako, se potrudit za sve razjebat. A vrime to najbolje uradi. Strava u što se pritvorija jedan od najlipših prostora iz prošlosti našeg Splita.

Razjebala privatizacija do te mire da se potpuno slažem sa grabljivcem tog prostora kako bi sve ono tribalo sorit.

Kaže on. Ružno je.

Bagera ne manjka, a i bagerista.

KINEZI SU NAŠA SUDBINA

Ne virujen da postoji razuman stvor koji se nije uplašija ovog galopirajućeg virusa iz daleke Kine.

Ne virujen da postoji hrvat koji nije upoznat da nam upravo kinezi dovršavaju most života kojeg mi planiramo već dvadesetak godina, a bez njih bi još tridesetak.

Dade se zaključit kako je taj vridan i pošten narod dobro doša hrvatima.

No da nebi sve ostalo na bojazni i radosti, utrpa se jedan koji nam poželi pomoć po pitanju kulture i tradicije.

Lola kinez, kojemu nije do crnčenja, izvoli nas razveselit pivajući naše pisme. Ali ne baš svake.

Samo ustaške. No malo se zajeba. Zajebali ga kompozitori i dirigenti.

Mora platit 800 kuna. Zašto se nije raspita pa bi dozna da je to kod nas strogo zabranjeno, kako smo mi sa tim davno raskrstili i da nikomu ne pada na pamet da piva te pisme. Očito mu se rastumačilo kako ne smi pivat partizanske, iako se bidan odgojija pod petokrakon.

Mislija san da su kinezi pametni. Očito svi nisu.

Zašto ih nije piva na kineskom jeziku?

KAPELICA POD MOREM

-Vid ovo kume? Izgradija kapelicu pod morem.

-Ne zajebaji.

-Evo piše ode. Evo i slike.

-Ma di to?

-U Bibinju. Šta će mu to za Gospu milu?

-A valjda je tu pošta od fratara.