ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
POPIZDIT ĆU
Ante Tešija
Nedilja je, 11.07. 2021 g. Rećete Vi, pa što? E nije pa što, već se ovi datum nikako nametnija da proizvode silne dvojbe. Moran na selo u ranu uru jer me vuče da vidin ima li čagod novog, a vrućina mori. Potom moran nazad, jer ko smi glavušu izlagat opasnosti! Ko da ih malo mog zemana uteren parti a da niko ne znade zašto.
Dosta je pizdarija! Što me to muči?
Vimblidon! Naš Mate igra finale. Taj mladi splićanin krči nevirovatni put po terenima tenisa u dublu a da zaprav nikog nije briga. On se rodi u Split, tu je jurija po kaletan na karocu, činija monade na užas roditelja, školova se, svako jutro odija na Firule vježbat. Mate je bija jedan od miljun onih koji nije ima pojma oće li uspit.
Ti put znaju samo on i njegovi. Danas je naš Mate na krovu svitu i ja sutra drćen oće li on i Nikola satrat onu drugu dvojicu čija imena ni ne znan.
Ma ni naš Split ne zna za Matu. Jebe se njih za tog momka koji je sam samcat pokaza kako se valja borit, i izborit.
Jebe se Splitu za ti dragulj dok ga muči je li Kerum zadovoljan izborima, je li Most primostija pizdarije u glavi i oće li Severina uspit zajebat Milana.
Ma nije sutra samo Mate na Vimblidonu! Tamo je i oni drugi. Oni koji me je zakova sedmicu dana u Sevidu uz televizor na benzin tamo davne 2001 godine. Kako na benzin? A lipo. Nismo imali struju! A ja se ko promućurni vlaj dositija kako zajebat tu manu.
Uzeja san agregat Hondu, koji se ne čuje a proizvodi struju. Nalijen benzina, povučen ručku i aj gori na kat gledat. Dok san pičija uz stepenice zaziva san našeg, čuj našeg, Teslu da za koji je kurac izumija struju kad ju ja neman. Nas desetak smo redovito sedali na pod i čekali kad će Zec na teren. Potrošilo se tu goriva. Ma neeee benzina, već gemišta.
Ma da je stoduplo ko ga jebe. Ko more zaboravit onu viku, ciku, dreku, suze i radost kad je Zec lega na zelenu englesku travu i zarida. I mi smo.
Ovu nedilju je i on uz Vimblidon. Uz genijalnog Đokovića. Ko trener. A ja van obožavan Đokovića. Nikon iskrenon simpatijon, onon kojon me niko ne more zajebat. Čovik je poseban. Pošten i moralan. Humanista i stanovnik svita. Jebe mu se za ucrvane glave, on slidi svoj put.
Sve će se to sutra skončat, bit ćemo veseli il’ tužni a onda dolazi ono u devet sati. Engleska kontra Italije. Navijan za Italiju. Zašto? Koje glupo pitanje! Zbog Mancinija i zbog penala.
Čin je oni Sterling krenija padat ja san ga opsova. Zna san što će bit! Jebeni kapitalizam se posra po samom sebi. Jebeni profit i interes su opet zasrali stanje. Ubili su romantiku. Ubili su smisao neizvjesnosti. Ubili su dance.
Sutra će sve to bit skončano i život kreće utabanon stazon.
Boga molin da se oduži našem Mati. Nek ne bude ko što je bija spram Daliću. Mate je drugačiji lik. Mate je produkt samog sebe dok je Dalić produkt interesne muljaže.
Dok ovo pišen i šaljen Nevenu kroz glavu mi se vuku nika čudna pitanja!
A što će reć Vaso, Zukanović, Haso, tamburica, bujica, Željkica i sva sila naši domoljuba o’ zanata?
Kuš hvalit javno izroda sa istoka. Đaba što je on napola hrvat, đaba što je mater sigurna a za ćaću ko zna, kad se ovako igramo sa stabilnošću i značajem nas samih.
Zar Vaso nije prekinija zimski san i upozorija naciju da se tamo niki mladi ljudi obučeni u nike čudne nošnje, igradu nikin čudnin narodnin kolon, nasrid Jelačić placa, provociraju njih domo ljube dok liče još svježe rane.
Bojin se i za našeg Zeca kad ga Zekanović uzme na „nišan“ priko saborske govornice.
Uz to je i rođendan našeg Tesle kojeg oni svojataju ko svog a zna se di je rođen i oklen je krenija tražit struju. Da nije struje, odstrujija bi on!
Jebi ga, možda nisan smija sve ovo iznit jer bi moga najebat oni srbin koji bi tija deset dana doć na naš Jadran, potrošit šolde ali ga jebe di će ostavit auto. Desetine splićana se javilo da ga komotno može ostavit u njihov „dnevni boravak“ no što ako ekipa razaspe svoje udbaške pipke i dozna.
Evropska povjerenica je došetala u naš dvor da dade podršku svom dragom kolegi, našem premijeru, i usput se upoznala sa našim orginal genijem Teslom, pardion Rimcem, no sve je to uzalud.
Đaba što je mladi genije izreka rečenicu za budućnost a ta je da nas iz njegovi radionica čekadu auti koji će nas sami vozat dok mi drimamo mirnin snon. Kažen đaba, jer naši domo ljubi ne žele u budućnost, oni su najsigurniji u dubokoj, tamnoj, prošlosti.
Baš me briga. Ajmo Mete, naprid Đole, forza Italia.
