|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

SOLINSKA KARTOLINA

 

 

SUŽENA  ŠIRINA

Svaki dan bar dva puta prođen našon Širinon. Svaki put vidim brda zemlje a nigdi radnika, stroja i slično. Radovi su otvoreni, rokovi obećani, novca ima, operativa čeka.

I što se onda čeka?

Što to nama uvijek preči poslove? Čitan da su pronađeni povjesni bovani i da to sve triba ispitat. Pa pobogu di god u Solinu udreš mašklinon eto dokaza da se tu nekad živilo. Pa što onda? Svugdi se živilo.

Pobogu, nastavite sa radovima, napravite novu nadvoznu traku da ko ljudi možemo u roku hitno nastavit svoj put. A ovako, uvik se kopa, pinelićima čisti, snima te potom zatrpa. Ol’ nemate cilu staru Salonu, zapuštenu u drači, lozju, makiji i pod vrtlima, pa kopajte, krčite, snimajte, ziđite, ma pustite da se život razvija dalje.

U utorak je nova, konačno, sjednica GV našeg grada.

Nadan se novoj zgodi, novoj porciji razgovora i konačno da počmu radit svoj posao.

KRVOPIJE  OŽEDNILE

Ljudska mašta je odvajkada nepredvidiva, a kroz ljudsku maštovitost rađale su se i zgode i prilike. Veliki je raspon u djelovanju maštadura. Oni se ističu neobičnim, nesvakidašnjim i iznenađujućim motivima svoje riječitosti kojom prikazuju svoj naum.

Nije svejedno kako si nešto izreka. Svaka poruka obiluje posebnostima a na autoru je da bude orginalan, poseban i svoj. Ponavljanje već izrečenog, uz isti mot, na isti način nije po guštu.

Svidoci smo da je kod nekih naših biznis političara mašta malo zabasala u opasne vode. Kad ne ide na lipo ide na grezo. Uvjerljivost mora biti u rangu punomoćne presude.

Mladi splitski jangir, na krilima silnog aktivizma i političkog uspjeha, na trenutak zaboravija tko je on zapravo!? Mlado čeljade koje još miriše na mliko umislilo veličinu, te mu maštovitost u ophođenju  ode do neslućenih visina.

Zamisli ti, on bi se namisto mlika napija nečije krvi! Znamo mi da on nikad nije kuša nećiju krv već on zna koliko je krv važna te prijetnja da će isisat tu zlatnu tekućinu ima da sidne na pravo misto i da poluči željan rezultat.

Sad ga represivni aparat oće kaznit. I mora. Ne iz razloga opasnosti po nečiji život, već iz razloga da takovima bude uskraćena mogućnost ovakvog brljanja koje više spada u urnebes budalaštene od opasnosti.

Pa nek mladi aktivista pođe na neku građevinu, ko malovan, i nek zarađuje kruv na njemu dostupan način, a kad se nakon radnog vrimena sa ekipom dovati zidića i pivuše nek u svađi koristi tu na daleko poznatu opomenu pred šakom. „Krvi ću ti se napit“!?

PLEMENITE KRVOPIJE

Da krv nije omiljeno piće samo na lokalnoj razini doznašmo od  ministrice koja se medijima pohvalila da se neki „visoko“ pozicionirani frajeri žele napiti njene. Razlog!? Ne dela po njihovim zakulisnim zakonima. Znači, pritnja egzikucijom ispijanja krvi je najuspješniji način da se odobrovoljiš.

Tko su ta drakulina „dica“ još ne saznasmo, no nagađa se. Zašto ti balvani moderne otimačine pribjegavaju sisasanja a ne , recimo, nekoj drugoj metodi. Recimo tužba hrvatskom pravosuđu. Fino uzmeš Nobila ili Prodanovića i utužiš tu „bezobraznu“ ministricu i „napiješ“ joj se krvi na legalan način.

Ne, neće oni tako. Ol’ nije lakše iz zasjede, tajno, priko posrednika, izbjeć sudsko vucaranje i trošenje na odvjetnike.

Za razliku od splitskog bebi „razbojnika“, ovi su istrenirani i jako dobro znaju kojim stazama valja postavljat „zasjede“. Uzdaju se u strah, u poslušnost i šutnju.

Jebeno je kad netko to nema te čuva svoju plemenitu krv na način da razglasi u kojem to društvu živimo.

Jebeno je što joj i to ne garantira sigurnost protoka krvi venama.

Zajebano, di okrenija da okrenija.

ČUVAJ ZNOJ, LAKO JE ZA KRV

Krv jest plemenita tekućina no diranje u nju nije baš plemenit čin. Mi hrvati više brige poklanjamo znoju jer je evidentno kako se ta tekućina rado ne prosiplje.

Moj ćaća, dok me gleda kako čitan, zna bi reć. E to će ti dat kruva? Motika, mašljin, lopata, mošur i znoj daju čoviku pošten kruv.

U nas hrvata, u zadnje vrime, ritko di znoj curi po tilu. Aj’ možda liti! Kod nas nitko ne radi a i oni koji radi ništa ne radi.

Dok san se vraća iz naše „provanse“ i tužno gleda sve zapušteno, slušan razgovor na radiju o divnoj zemlji Katar di će se ovu godinu turat svitski balum. Slušan i ne mogu virovat.

„To vam je jedna Država od 3,5 miljuna stanovnika a samo je 350 tisuća autohonih. Veličina naše Istre. Bogati su sa nafton i posebno plinon. Naftu imaju za sebe a plin izvoze. Kako vidite tu je pretežito strano stanovništvo naseljeno. Ali!! Ali nitko u toj zemlji nema vlasništvo nad ničim u punom postotku. Država Katar je svugdi, na svemu i u svemu vlasnik 51% i drži kontrolu nad svime. Hranu i druge potrepštine su uvozili dok ih Saudijska Arabija i drugi susidi nisu zajebali zbog uvoza. I pazi sad, oni su svojim OPG-ovcima dali sve da razviju ono što triba. Danas imaju svu svoju hranu. Ma sve. I ne ovise više o nikomu. A gradovi, a sportski tereni, infrastruktura, štaš pričat. Standard najveći na svitu. Alhohol neš moj rode pit di, i kako oš. Imaš hotele, restorane, žderi i loči. Stranac si i oš bumbit. Ok, imaš posebna mista, kupi, nosi kući i opijaj se. Na ulicu neš. Droga, sačuvaj bože. Kriminal, da nebi. Eto, to vam je u kratkim crtama o toj jedinstvenoj državi.“

Sta san taman prid kućon. Pet minuta san razmišlja. Ne virujen, ne može to bit.

Utopija, lažu nas. A možda i jeste istina. Isto bi ja njih vidija da in mi izvezemo par tisuća naših lola, pa kad ne mogu lokit alhohol, o ispijanju krvi valjda nemaju zakon.

HAPSI  BRATKO

Nitko ne voli lopove i prevarante. Oni su bjedan postotak u svakom društvu ma su ko korov i nevirovantnon brzinon zatruju okolinu. Mi hrvati očito nismo spremni račistiti to zlo i sasić ga u korjenu. Zašto je tomu tako, bojin se da će itko pametan odgonetnuti.

A njihov razlog je jedinstven i jednostavan. Na lak način doć do blagostanja. Vlastitog.

Pomalo pratin svjetska zbivanja i evidentno je da se različiti načini borbe vode u sprečavanju tog mega zla.

Mi smo na samom dnu EU po mnogo čemu. Oko nas se vrzmaju Rumunjska i Bugarska.

Smišna Laura je u Rumuniji izvršila pravi „festival“ privođenja lopina od vrha do dna. Izgleda da je stvari postavila na normalno misto.

Bugarska se i dalje koprca na samom dnu. Spašava nam rejting.

Kad vidi vraga, čitan da se i tamo nešto dešava po tom pitanju. Hapsi se. Od vrha. Valjda sa razlogom.

Jedno logično pitanje za svih nas koji pošteno živimo od svog rada, koji pošteno izvršavamo dug prema državi, koji sami školujemo svoju dicu i sami gradimo svoj dom, zašto smo sagnuli glavu i šutimo?

Zašto? Imamo li mi pravo nato?

LAŽNE  RANE

Kad je bilo vrime za to povoljno, on, nazovimo ga NN, je krenija u akciju svog zbrinjavanja. Da skratin. Prikupija je sve potrebito da bi uz dokaz o ranjavanju u Domovinskom ratu dobija vojnu invalidsku mirovinu i sve druge pogodnosti koje uz to sleduju.

Nakon toliko godina otkriveno je da NN nije ranjen i da je iz Državnog proračuna poćuća 1,8 miliona kuna. Ne raduje taj podatak no raduje spoznaja da se ipak nešto miče naprid.

Što dalje?

Dođi kume kod nas, ime i prezime, adresa, godina rođenja, ime oca, majke, školska sprema, jedinica u kojoj si ratova, datum ranjavanja, doktor koji je brinija o rani, bolnica, ime zapovjednika, suborci…….!?

Eto ga, problem rješen. Vrati ukradeno i idemo dalje.

Toliko jednostavno! Ali!?

NJEMU SE NE STARI

Moja mater mi je uvik napominjala da je smrt najpravednija stvar na svitu.

„Sine moj, moš ti imat sve, kuće, polja, stoku, vinograde, dicu, ma đaba ti. Sve nas čeka isto. Ona.“

U pravu je bila moja nepismena mater. Učila me dok san stasa i naučila što je život i kako se prema njemu triba odnosit.

Danas se u Ukrajini ubija dicu. Ruše zgrade. Uništavaju polja. Zašto?

Jer postoje svjetske budale koje „jašu“ na kormilu vlasti a da za to nisu spremni niti zaslužuju. Luđaci, jednostavno prevedeno. Luđaci sa svojim razlozima. Normalno, nakaradnim.

A te luđake čeka smrt. Ona je njihova, i naša, sudba. Samo što njima ta sudba nije jasna te oni misle da se može živit i poslije njihove smrti. U dilima. I triba da žive oni koji su svojim dilima zadužili civilizacije, koji su otvorili neslućena područja napretka i znanosti. Oni da uz sva poštovanja no ovi povjesni kepeci koji zlom biljuže svoj trag bi trebalo znatno ranije odvojit od mogućnosti.

A ovih dana saznajemo da jedna povjesna ličnost želi i ranije od trenutka sudbe, tu istu uzest u svoje ruke i skončat život jer ne vidi razlog nastavka.

Starost mu se počela gadit, ne podnosi bore, tilo koje se raspada a uz to mu sićanja iz bogate mladsosti naviru ko teret.

Rič je Alenu Delonu.

 

 

 

 

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.