S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

ČA SMO NA OVEM SVITU – ADIO KUMPANJO

Ante Tešija

 |  kol. 14, 2022

ADIO KUMPANJO

Ima onih trena ka’ je čovik skroz prazan, ka’ mu se ništa ne čini smislenin i ka’ nema volje koraknit dalje, u bljutavo sutra.

Kod mene je to doslovno. Dva koraka bez štake su mi luksuz. Iznenada, podmuklo, krvnički i bez razloga me stislo. Poslin dana oproštaja sa Vladom Matijanićem. Tužan, i bolan, je bija oproštaj sa čovikon koji je ima samo jedan cilj za života, i zadatak, da nas na vrime upozorava kako su se među nas uvukle hulje koje remete mir i normalan tok razvoja društva, tj. nas.

Svojim opomena pisanjem koristija je društvu ma ne sebi. Svojim jasnim porukama hulje je potica na mržnju i osvetu. Oni nisu mučali no mi jesmo. Kukavički i jadno.

A zapravo se priupitan, triba li nam se ičemu dobrom nadat!? Naprosto, sve se svelo na golu istinu da nismo kadri upravljat slobodom i demokracijom koja nam se ponudila. Nismo dorasli obvezama. Skrivećki žmirimo i šaljemo sinjale protuhama da bezbrižno dokusure ovo malo ponosa što nam je ostalo. Vladin poučak je tu, prid nama, da nas upozori kako smo samo sitno zrno prašine kojeg vitar, bez najave, otpuhne na gomilu bezvridnosti. Dan je dovoljan da nas vrimenska spužba potpuno, i trajno, izbriše iz imenika ljudskog roda.

Ima li smisla prebirati po iznakaženom postupanju, dalje tražiti krivce, kad je jasno da ga je ubija sustav. A sustav, to smo svi mi skupa. Mi od kojih se očekuje intervencija, zdrav program i sigurna skrb, onda kad je za to potriba.

Vlado je svojim mladim životom platija da bi nam posla poruku kako je vrime za otrižnjenje. Previše smo zabasali u onostrano, previše smo se predali strahovanju kako može bit još gore. Gucaj ponuđeno. Ne buni se, toljaga je tu negdi u pripravnosti.

Ideologija besmrtnosti, domoljublje bez pokrića, mitovi, zasluge, mavanje zastavama, povjesno muljanje i obična pohlepa, do te mire su uzeli maha tako da bi pojedinačno istrčavanje završavalo „giljotinom“ bez osude.

Strah me je. Silno se bojin koraknut priko praga di san do jučer ponosno ulazija i još bezbrižnije izlazija. Dom je isti ma su kućna pravila očito pobrkana, novi stanari, iznenađenja moguća. Neman razloga da tražim privilegiju, bojin se prekorednog, povlaštenog, jer time i sam pomažem zbrci.

Za sebe vezu nikad nisam tražija. Za druge jesan. Za one koji su u svojon nemoći ostajali po strani. Zaboravljeni i nevažni. A samim time sam i sam odgovoran zbog te nakaradne navike koja se razgranala ko korov po ledini iznakažene sadašnjosti.

Kad sustav nije kadar iscrtat kalendar redosljeda, kad se prekoredno ušuljaš i bivaš  ponosan akter bez srama, onda ostaje uzdanje u čelično zdravlje i punoću takujina za pokucat na druge adrese. Samo što su te adrese nedostižne, ogromnoj većini, one su plod našeg bižanja od onog kvalitetnog što smo imali, a u ludilu traženja boljeg nakaradno izabrali.

Gospodo, bojin se! Ko što se svi bojimo kad se bol raspojasa našim tilom, kad ste vi naše posljednje uzdanje. Možda je strah bezrazložna. Do danas su moji ritki , ma važni, susreti sa vama bili dostojni poštovanja pacijenta.Možda je strah suvišan, ma nakon ovog bolnog slučaja sve je moguća.

Uzdan se u čovika. U ovaj sustav ne.