|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

KARTOLINA: SPLITSKI ĐIR

 

 

Ajd’ lipo se digod spustit i u Split, još ako imaš nikog posla.

Skala san se i nije druge , nakon obavljenog, neg’ vižitat Grad u kom san proživija više o’ pola života. Jutro je, nikako pusto, nema svita, ribarnica prazna, pazar uobičajeno zanimljiv. Zapravo, stanje za poželit da se vratin na kavu isprid Zvonimira.

Gren rivom od Marmontove pa do pazara. Kako meni vrag ne da mira tako san naša zanimaciju da gledan u zidine i utvrdin drži li se Split svoji odluka.

Naime, donesena je davno odluka da se sa zidina skinu sve reklame, limeni nazivi koječega, već da se ostave samo one pozlaćene ploče ako je recimo konzulat Češke.

Bogme je sve po propisu. Nigdi iznenađenja. Osim! Osim na samom početku Marmontove, kafić Vjeko. Uredno zavidana ploča, izmrčena, koja sloganom HGS upozorava, tu gori na katu stoluje privatna stranka u čiji se luksuzni prostor, uvirija san se dok je bija liberalan, ritko što održava.

Pitanje Puljku a naročito Ivošević. Ča je, ča ne maknete tu limu? Oli se bojite Rica?

Gren dalje priko Pjace i valja potražit kondut. Ima jedan ispod negdašnje zgrade pošte.

Igrice za vrime posla. Lanen, a ona, basetna žena me mrko pogleda i rafalno me upozori da što se ja mišan u nju, da ona oće radit što ju volja, da ona zna ovake ki ja i da se bavin svojin poslon.

Gospođo, Čaplin je reka da dan bez smješka jest izgubljen dan. Pokušan smirit stanje dok san vadija dvi kune da platin.

Aj kvragu ti i taj kog si reka, ja ću se smijat kad ja oću i kako oću a ti se smij ko ti brani kliko god oš. Znan ja take koji se samo sprdaju sa nama, ma…

Gospođo, ostajte mi zdravo i veselo.

Na kraju grada, jer san triba svratit u zdravstveni objekt nešto upitat, ugledan troje mladih na zidiću kako se mole a pored zidića naslagane parole tipa: Ne pobaci…i slično.

Dobar dan. Dobar dan. Možemo popričat, ja san novinar. Nemoremo mi, zovite Sandru. Dobro mogu i vas upitat, ma lipo je ovo što vi promovirate, i ja san na tom nivou razmišljanja da ne triba pobacit, ali.

Stali smo na tom ali. Tupo su me gledali očekujući nastavak.

Ali, dal’ vi imate neko riješenje, plan, kako pomoć novorođenon dici ako upanu u životne probleme, nemojte mi samo reć da sa tim niste upoznati.

Gledaju, bez namjere da se uključe. Zato ja nastavin. Znan obitelj koja ima šestero dice, što sugerira da tu nema pobačaja. Ma znan da imadu teške životne uvjete, da jedva spajaju kraj sa krajem, svega fali a društvo se pravi mutavo. Volija bi čut od vas što po tom pitanju predlažete.

Pa imaju ustanove, domovi, crveni križ, humanitarne organizacije, pa nek se oni pobrinu za to. Odgovori smišna cura.

Slažen se, no nije li malo bezveze petljat se u tuđi život. Dali bi vi volili da vam se netko petlja u vaše odluke. Lipo je popravit demografiju, potribno, no ja nikako ne kužin zašto se vi samo ograničavate na ove drske poruke di osuđujete one koji pomisle na pobačaj. Volija bi vas vidit isprid svih državnih ustanova koje zaboravljaju na svoje obveze. Zašto tamo ne pokucate i javno ih prozovete? Onda biste bili vjerodostojni.

Gospodine moj, kad bi svi ovi koji troše na kućne ljubimce to prestali, svima bi bilo bolje.

Molim, vi se protivite da netko ima kućnog ljubimca?

Da, što će im to kad triba siromašnima pomagat. Zar nisan u pravu?

Niste, ja iman kućnog ljubimca i nebi nikomu dozvolija da se petlja u to. To što ja potrošim na njega to je moja stvar.

Nazovite vi Sandru, ona će vam sve reć.

Prije san ima rezerve prema ovom pokretu, moran priznat da tek sada imam istinske rezerve. Oša san zbunjen u moj Solin.

A da dan bude kompletiran, da završava onako kako je i počeja pobrinija se jedan moj pobro zajebant kad me je vidija sa štakon.

Ohohooo, ol si i ti kleča?

Odma mi je bilo jasno na što puca. I zaista, da san sebi truda da se informiram o tom klečanju muškića na Jelačić placu i Peristilu.

Pod budnim okom Vice Johan Batarela, zagrebački i splitski muškići su se odazvali te se klečeći ispred Bana Jelačića i na Dioklecijanovom trgu, uz krunicu pomoliše da; muškići postanu duhovni autoriteti, da se prekine sa predbračnim odnosom, da se ne prekida trudnoća, da se počme sa čednim oblačenjem i ponašanjem te da se sve duše nađu u čistilištu.

Puno bi ovdi tribalo stranica ispisati ma zaista nema potribe. Možda svima nama triba da se zapitamo.

Di ovi svijet gre?

 

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.