ZAKON ZAGORE
Prvi put san zakoračija u GKM Split da bi odgleda jednu predstavu.
Razlog je razumnjiv i potpuno jasan. Komad se zove ZAKON ZAGORE, a pošto san ja vetivi Vlaj, kuš’ većeg razloga.
Moran priznat da me silno škakljalo kako će to ispast. Znan da je Lemo vlaj ko i ja, znam da je sjajan režiser, te sa te strane moš i očekivat viran prikaz teme u obradi.
Zamišlja san to ko neku uobičajeno razigranu scenu di će se dat’ događanja, potkripljeno vlaškin govorom, vlaškim modnim izričajem, uz scenografiju kakvu mi poznajemo.
Svita puno. Ni jedno slobodno misto. I eto ti ga na. Počela nesvakidašnja režiserska rapsodija. Njih šest „baba“ sa toliko su nas impresija uvele u dilo da san se ćutija i sam dil tih scena. Da se razumimo, ja san taman stasa u ti zeman, poznata mi retorika, govor, mudrost, sukobi, ruganja, specifičan humor i filozofija vlaškog razmišljanja.
Ni traga ustaljenom načinu postavljanja dila na daske. Ni traga jednostavnosti, već se autor na izuzetno znalački način dokopa naše pažnje. Toliko lucidnost u uvjerljivosti sa vremenskim nizom događanja, može ponudit samo izuzetan talent a kada se uzme u obzir da je on i tekst napisao, e onda ne čudi da smo ih dugačkim pljeskom na kraju ispratili u toplu splitsku noć.
Šest Anđa, razbacanih u pojedine etape, i on Ante, ispričaše život od ’45 do ‘023 godine, sa komičnim i tragičnim zgodama, uspjevši protumačit i objasnit migraciju vlaja u bolji život, no vješto nam nametnuti i društvenu zbilju koja je tada zapasavala ovi naš čaroban prostor.
Svih sedam aktera ovog iznimnog djela su bili toliko ujednačeni, moćni i nadasve uigrani da mi se u jednom trenu učinilo kako oni ovo djelo igraju puste godine. Naprosto bi bilo bezobrazno izdvojit jedinku no nije bezobrazno slavu svalit na Lemin režijski uradak.
Modni izričaj savršeno pogođen, jer san svidok tog vrimenskog stanja. Scenografija potpuno u funkciji dojma a sva ostala pomagala zarobiše nam pažnju da mi bi žaj što san mora poć ća.
Preporuka. Pođite pogledat.