Grad Solin Kultura Kultura ZP Izdvojeno

NOVI LIBAR NAŠEG KOLUMNISTE

Neven Gabrić

 |  srp. 13, 2023

Iz tiska je izišla nova knjiga, šesta, našeg suradnika, novinara i kolumniste, polusolinjanina, kako sam za sebe kaže, Ante Tešija, „Od Budimpešte do Radunića“.

Kako je i red tako smo zamolili Antu da nam bude gost na stranicama portala di je zapravo domaćin.

Ante, otkud tolika produktivnost? Svaku malo nova knjiga?

Dragi moj Nevene, očito san poludija. U stare dane kad bi mi tribalo bit penzionerski dosadno ja se uvatija posla. Da ne pišen, crka bi. Drži me to i mogu ti reć da se ćutin ko mulac od dvadeset godina. Otkud inspiracija? Prokljuvalo iz mene prije petnaest godina i nikako da stane.

Čudan naslov, objasni!?

Ovo moje posebno emotivno djelo u meni klije već dugo godina. Ima san roditelje sa kojima san bija posebno vezan. Tija san im se odužit za sve što su dali meni, bratu i sestrama. Tija san da njhova životna priča bude ukoričena. A krenulo je to prije četrdeset godina, jedne zimske noći u malenoj kućici posrid sela u Raduniću. Upalija san kasetofon i snimija njihovu životnu priču. Priču mojih Jale i Maše. A on je bija majstor pričanja. Takvu memoriju se ritko nađe. I meni je usadija taj talent. Tu noć san sve sazna o onom prije mog rođenja, ostalom san svidočija. A naslov? Moj did je služija vojsku u Austro Ugarskoj Monarhiji, u Budimpešti 1908 g. kad se moj Jale rodija a da mu ćaća to i nije zna. Moja baba Jela ga želila iznenadit. Eto.

Možeš li u kratkim crtama prepričat sadržaj?

Mogu. Iako bi preporučija da se zaroni u štivo. Priča je to o jednom siromašnom i bogatom životu. Sa silno puno nedaća, zamki, romantike, izazova i ljubavi. Rodit se, pa nakon godinu dana ostat bez majke, potom i nakon par godina bez oca, sam u selu di te plemeniti seljani prihvate i odgoje sa ćikaron mlika i feton kruva. Potom put u neizvjestost  služenja gospodi u Splitu, vojsku  stare Jugoslavije, rad, pa ženidba, rat, obnova, obitelj i na koncu stradanje.

Priča je to o jednom poštenom životu, poučna i moguća samo onda kad si spreman na borbu. Priča je to o čoviku kojem je humanost i pomaganje bilo na prvom mistu. O čoviku koji je uvik zna odabrat stranu. Čoviku koji je volija i uspija da bude voljen. O čoviku koji je na kraju dobija od društva dva ordena; za rad i zasluga za narod. Životni put tog čovika san ispisa, po mnogima, na poseban način, uz način tadašnjeg života, običaja, ljudi na dijalektnom izričaju mog zavičaja.

Sve tvoje knjige su manje više posvećene rodnoj zagori pod Svilajon?

U što si zaljubljen o tomu pišeš. Volin svoj zavičaj, poseban je. Nostalgičar san za mladošću, za svime onim što me u život kvalitetno usmjerilo. Veliki san emotivac, nerado se mirim sa bludom kojim svidočimo te bjeg u prošlost se nametnula ko logično. Ne odričen se ni jedne sekunde proživljenog, a oni, moji Jale i Maša su me naučili kako postat čovik i kako koračat ponosno kroz život. Oni su skoro nepismeni ljudi ma toliko životno potrebitim nahranjeni da su od svoje dice stvorili svoje kopije. Moj Jale je bija humanitarac, toliko ogreza u zajedničko i pošteno da san ga ispočetka smatra glupim i dosadnim. Uvuka me u rad ko najvažniji životni drugar. Posluša san ih i isti model prenosin na svoju dicu. Čini mi se da uspjevan.

Spominješ humanost. Znam da si na tom tragu vazda. Čitan i vidin da će prodaja ove knjige opet u nečije potrebite ruke?

Ne mogu kontra sebe. Prodajom bi moga komotno tiskat novu knjigu. Ma ne mogu to, oću pomagat. Gnječi me tuđa nevolja. Sam san bija u njoj i znan kako je veličanstven osjećaj kad ti se pomogne i kad pomogneš. Održivost svita se oslanja na humanost. Humanisti su ljudi koji van škvare „kvare“ biznis pizdunima kojima nikad nije dosta. Ja naprosto ne mogu guštat u nečemu što mi ne triba, što mi je višak dok je netko željan zalogaja, krova i zdravlja. Radom san sve potrebito postiga, porodica mi je iznimno vridna i svoja, pa zašto da se oglušimo i prolazimo pored potrebitog. Ma nisan ja bogat i moćan da mogu trenom rišit nečiju potribu ma uskačen i dajen koliko mogu. Animiran ljude jer san u tomu očito sposoban a uvjerija san se da ima puno onih koji hoće.

Što je sa porodicom Bušljeta u Raduniću? Portal je pisao o tomu. Dokle se stiglo?

Milica i Zoran žive svoju bajku. To je dvoje ljudi kojima ne triba puno. Triba in je krov nad glavom, osnovni uvjeti i to su dobili. Ima tu još puno potreba no ne ide to baš kako bismo tili. Oni su skromni, zahvalni i svjesni stanja. Oni su zahvalni svima koji smo pomogli. A virujte mi da je tribalo puno angažmana, volje i rada da malena kuća u Raduniću bude dom dostojan ljudskog života. I ovdje su ljudi humanisti postigli cilj. Silno puno  „malih“ ljudi sa malim prilozima, silno puno rada i nekoliko onih koji su dali oveću pomoć.

Zločin bi bija ne navest ih. Naš Župan Blaženko Boban, osoba koja je meni već dugi niz godina partner u pomaganju, nije ni trena dvojija da se uključi i odigra glavnu ulogu. Skroman čovik velikog srca. Potom su Grad Solin, Split i Općina Muć dali ruku da se tegobe lakše pribrode.

No žaloste me oni koji iz čista mira pristupe, obećaju i odlepršaju svojon lažljivon stazon. Pazite, njih nitko nije molija za pomoć, oni su sami meni pristupili i slatkorječivo dali do znanja da su tu kad zatriba. Zatribalo, a njih nigdi na vidiku. Zašto ponižavaju sami sebe?

Vratimo se na knjigu. Kad, i di će promocija? Kako doći do nje?

Nažalost, promocija će pričekat jer nemam adekvatan prostor za to. Do sada je to bilo u domu Zvonimir koji se trenutačno renovira i nisan naša zamjenu. Tražin. Do knjige je lako doći. Meni direktno. Preko fejsa i šaljem poštom. Dogovor je da se sve prodaje, ne poklanja, jer želim skupiti oveći iznos za pomoć. Ljudi zovu, uzmu i plate. Oduševija san se ma i razočara. Knjigu mi traže neki pa kad čuju uvjet i razlog, odu. A nisu sirotani. Tija san direktnu prodaju u jednom prostoru ma kad san se upozna sa Zakonom o humanitarnom radu, pobiga san od te zavrzlame. Prekomplicirano a ja za to neman vrimena ni volje.

Na kraju, poruka tvojim čitateljima?

Pozivam sve one koji su imali u rukama, pročitali, moju prvu knjigu „Život pod Svilajom“ da uzmu i ovu jer se naslanja na istu. Prva knjiga je doživila lip uspjeh, primoran san tiskat novo izdanje jer ih se već osamdeset pribiljužilo za kupnju.

Ima li novih naslova?

Ima. Kažen ti da san pod starost skroz poludija. U tisak kreće nastavak „Života pod Svilajom“, „Cestarov sin“ te romani „Spomenar“ i „U vrtlogu sumnje“. Prid tiskom je i zbirka aforizama „Ma vid’ ti to“. Blesavo ambiciozno ma ja tu ništa ne mogu. Jedino me taru financije. Skupo brate. Moran se snalazit.

Eto, preporučan vam nabavku a i ja odo pročitat.