ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
STVARNOST, SUDAR PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI
Ante Tešija
KONTEJNER PORED STAROG PLACA
Ritko gren u Split. A i šta ću kad mi je moj Solin sasvim dostatan za sve potribe koje čovik potribuje.
Ovi put san mora poć, parking kod Starog placa mi uvik bude na usluzi. Nabacin torbu na ramena jer uvik nosin par knjiga koje il’ prodan il’ poklonin.
Ovi put san baci oko na kontejner nad kojim se nagnulo ljudsko čeljade valjda nešto tražeći. Vrag mi ni da mira pa san priša ulicu u znatiželji a da zapravo nisan zna zašto? Ponesu mene momenti koje peškan.
Izvuka se. Ostarije čeljade. Poznato mi. Ni tri dana nakon, kad ovo pišen, ne znan tko je ma znan da je bija u mom vidokrugu u prošlim zemanima. Pogleda me a u očima mu se vidija sram. Pogleda san ga i da mu do znanja da nema razloga. Pozdravili smo se a ja san ga upita bil’ samnom popija piće na štekatu malo niže.
Za divno čudo je prista. Crnu kesu punu, valjda plastike, nije ispušta iz ruku.
Sili smo a on me znatiželjno pogledom upita za razlog.
“Ja vas odnekud znan. Ne tribate se sramit što san vas “uvatija” u, za čovika, sramnom položaju. Tija bi čut vašu priču, tija bi vam pomoć, iako ne očekujte nešto velebno. Zapravo, mene je sram!”
“Zašto tebe? Hvala ti na iskrenosti, ne spominjen se da se znamo no nekako ste mi na prvu utrali povjerenje. Ja bi pivo ako smijen!?”- već opušten poruči konobaru gledajući u mene.
“Normalno. I ja ću jedno. Vi mi nekako ne dolikujete osobi koju je tribala zapast ovako nezavidna situacija. Gledan vas, imate izgled obrazovana čovika, imate šest osobe koja nije skitnica no zašto kesa i kontejner? Razlog!?”
“A lipi moj gospodine, niko od nas nije svjestan sutrašnjeg dana i što on donosi.
Meni je, nakon ozbiljne diplome, vrhunskog posla, i tragedije u obitelji, donilo stanje kojem se ni u ludilu nisan nada. Starin, osta san sam a vrtlog nestvarnog me doveja na prošjački štap.
Nisan se snaša. Nisan ima komu svoje jade isprsit, pomoć nisan moga nać. Sve u svemu, zaboravljen san. Naučija san na dostojanstvo a ono se o mom životu poigralo. Kontejner i boce su ostali ko moji druzi. Hvala Bogu, nije me sram a i zašto bi. Sa ugledom san se davno oprostija, prijatelje san davno izgubija i ostalo mi da ovi kurac od ostatka života priveden kraju.
Hvala bocama i onima koji ih bacaju. Sa njima ću doć kraju jer meni malo triba.”
Popili smo po još dvije pive. Pedeset eura je jedva prista uzest a ja san mu da moj broj mobitela da mi se javi kad god bude za potribu.
Normalno, zagrlili smo se. On je oša vesel a ja sa suzama u očima.
I sa puno psovki koje nisan štedija izrecitirat.
A DA MI OBJASNITE, KO JE, I KAKO IZGLEDA DOMOLJUB!?
Lipa i šesna žena, moj fejs prijatelj na njeno traženje, uredno me “pozdravi” u komentarima jednog mog fb statusa.
“Ti si samo još jedan zloban, jadan, jalan, ljubomoran i nerealiziran čovjek. Tebi nitko ne može pomoći. Ljudi te samo mogu žaliti.” Prenosi portal Teleskop.
“Svi novinari koji negativno pišu o reprezentaciji i meni su anti hrvati…” Poruči izbornik koji se ono baš osramotija na EP u Njemačkoj a ovom rečenicom potvrdija opravdanost sumnji u njegovu sposobnost.
E sad, da ne nabrajam dalje primjere, postavljan pitanje. Tko je, i kakav je domoljub? Postoji li špranca po kojoj ga se pripoznaje?
“Tribalo bi Ustavom donijeti zakon koji propisuje izgled i ponašanje te kategorije.”
Lani moj prika uz kavu dok smo razglabali o toj temi.
Dokazni materijali za bilo kakovu osudu su u domeni jezičine, pera i propovidi određenih društvenih kategorija koji se laćaju te svednevne teme u nas hrvata koja ne silazi sa stranica interesa. Postoje dva smjera.
Jedan je nametanje sebe ko domoljuba a drugi je negirati nekoga ko domoljuba. Sva sila alata je u domeni isticanja sebe, jezik, pero i propovid su neograničen teren turanja prid nos puku tu nakanu a sa druge strane, neš ti problema prozvat i javnosti “otkrit” tko to nije i tko remeti božanstven niz svetosti.
Eto, ona, braniteljica uze sebi za parvo da sudi i da javno istakne da san jadan i neraliziran i da me triba žalit. Zašto? Jer san se usudija glasno razmišljat o temi koja je trenutačno gnječila zaluđen puk balunom. Ma nema ona vrimena dat svoj sud o temi kad je dovoljno rečenica pogrdnog izražavanja za to jer poklonici osude spremno čekaju u busiji da to potvrde.
Zašto je naknadno izbrisala svoju opaku splačinun mogu i razumit no ne mogu petljanje sličnog tipa a naročito tovarenje osude koju su mnogi jedva dočekali da bi sa njon dalje mavali. Ona je dala sebi za parvo jer su o njoj ispisane neke stranice di ju se slavi ko prvu ženu koja se popela na kninsku tvrđava za Oluje.
Očito misli i zna, da se sa tvrđava sve bolje vidi.
Selektor koji u ekran prizna svoju krivicu također zalipi etiketu antihrvatstva svima onima koji su tu konstataciju iznijeli. E sad, poniznost je priznata, no šta se tu imadu petljat drugi jer miljeniku se poniznost triba kontat ko čin sluganstva svom narodu i domoljublju.
A ja bi voli znati dali je on ikada priša kontejneru i da dil od dnevnice, 4901-og eura, “kopaču” izgubljenog dostojanstva.
NAMETNUTE TEME BEZ DILEME
Žega je zapasala ove prostore pa će u moru svoj spas potražit silno puno narodnih trubača koji nam ova dva miseca neće nedostajati.
A da bi se “dostojno” oprostili od svog puka odlučiše Sabor iskoristit ko arenu poruka i turniše nam na litnje razmišljanje teme koje normalnu čoviku ništa ne znače niti bi ih tribalo uzimati za ozbiljno.
Čudan smo mi narod. Nama triba posebna kategorija brutalnosti i obračuna sa neprijateljima kako bi nametnuli sebe i svoj interes na blagodat gucanja dok stvarne interese o kojima nismo kadri ni razmislit, ni realizirat, turamo ustranu da nas u stvarnosti glođu.
Ja nesritne muškiće koji svaku prvu subotu u misecu uredno kleče i mole po glavnim trgovima ne kanim vriđat ni prozivat jer je to njihovo parvo. A u parvo se ne triba petljat. No analizirati i iznijeti svoj sud o porukama molitvi je ne samo dozvoljeno već i potrebito ako se ima što za reći.
Dokoni trubači narodnog interesa nas uviravaju da nam je život bez njih promašen, da nas čeka pakao ako ne virujemo u jedno i jedino. Ti dobro “popunjeni” skakavci u svačiji život zabadaju svoj otrovni žalac sišući med koji nisu kadri sami pokupit sa pupoljaka vlastitog uzgoja.
Nije nam dosadno. I neće, jer imadu silan arsenal oružja u rezervi a volja kojom nas taru odaje njihovu težnju za dominaciom sve zbog netog tajnovitog interesa kojeg mnogi iz mase ne kuže.
Jednom dok san čeka prid zdravstvenon ustanovom u oko mi zape scena pred ulazom di se načičkalo dosta mirnih lica a isprid njih puste ispisane parole poruka.
Znatiželjan, I “bezobrazan” do bola, priđen I priupitan.
“Slažen se sa vama da svakog živog stvora triba zaštitit, slažen se sa vašim porukama u molbi da se dozvoli rađanje dice no pita bi vas nešto!? Dokle seže vaša briga o novorođenom?”
Samo su me nijemo promatrali kontajući zašto im netko remeti dnevni red.
Nastavija san.
“Mnoga dica se rode i nemadu normalne uvjete za razvoj. Što vi poručujete po tom pitanju.? Čini mi se da tu prestaje vaša “borba”!?
Muk, samo međusobno pogledavanje i ne bi druge već da završim svoj “bezobrazan” đir petljanja u tuđe.
Ma jel’ to baš tuđe!?
Borit ću se do zadnjeg daha na vaše parvo da budete slobodni, da slobodno izražavate svoje stajalište no onog trena kad vi mene proglasite bolesnikom što imam svoje, različito, mišljenje, e onda prestaje dijalog jer niste dostojni komunikacijskog đira.
ZAPETLJANA PETLJA
Već dugo čekamo taj odvojak za naš kvart jer sa njim postajemo ravnopravni u transportnom smislu olakšavajućeg đira.
Gotov je, asfalt se crni, ograde se beče ko sigurne ma ja ne mogu skrenut i uć u dvor u hitnom roku.
Zašto?
Čekaju se neki papiri. Neke uporabne dozvole. Neki tehnički pregledi.
Pa ko vam brani da to u jedan dan ne pečatirate. Sumnjam da ovi timberaši nemadu dovoljno zaposlenih da svoj posao obave hitno, no čudim se čemu odugovlačenje.
Pa nađite se, obiđite onih 200 metara, odite na pečeno u Perlice na Klisu i timberajte nam prolaz da odahnemo.
Jučer sidin sa čovikom koji je cili život u graditeljstvu, koji je proša sva naša gradilišta, potpisiva puste dozvole i nalaze, a uz to je bija svidok našeg graditeljskog biznisa na bliskom istoku i šire.
Divota ga je bila slušat ma tragedija kad se dotaka današnjeg stanja.
A dotaka se solinske širine, i paz’ sad, opravda izvođačača. Krivi su ovi što pinelićon prpaju po kamenu ispod zemlje tražeći tragove davnih predaka.
Jebali vas daleki preci i njihova kultura, dozvolite da živimo ovi tren, jer u našem Solinu di god zamaneš mašljinon eto povjesnog dokaza.
Kako se lako slože pametni ljudi.
NE MOŠ SAMO TAKO ZAVRŠIT
Nestalo mi tema ma Tramp je budan i ne dade mi da završin kolumnu.
Neki mulac od dvdesetak godina kupija poluautomatsku pušku i nesmetano se popeja na krov jedne hale otkud puca pogled na binu na kojoj je predsjednički kandidat svemoćne Amerike.
Mulac nacilja i pogodija ga u uvo!?
Nastala svjetska strka, svi komentiraju, tumače, otkrivaju, a samo je jedna stvar na umu.
Mulac pojma nema sa ciljanjem! Ubija nedužne.
Zašto ovo napominjen? Zbog nas! Sto puta san napisa da nam se nije zajebavat sa oružjem u rukama nadrkani mulaca I prolupani im roditelja.
A činjenica je da se u nas skrivaju arsenali oružja u privatnim posjedima. Aj recite da nisan u pravu!?
I što činima? Ništa! Dok se zlo ne desi.
