S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

TRAGOVI UPOZORENJA

Ante Tešija

 |  ruj. 10, 2024

POREZ NA KRETENINE

Cili život plaćan „životni“ harač. Nekad su ga zvali tako nekad drugačije. To je obveza i nema tu prostora mrmljanju jer se život zajednice temelji upravo na uzimanju članovima zajednice te potom raspodjele di triba. Bar bi tako bilo normalno.
Ljuti kad se u ovu najnoviju „otimačinu“ trpa što triba i ne, a da se ne zajebajemo, buletu će platit oni koje se nije tribalo ni smilo utrpat. Najniži društveni sloj jer će se ovi viši snać, imadu oni iskustva.
Ovo je porez na ono što je čovik izgradija za sebe i svoju obitelj. Točka! Ovo bi triba zapravo biti porez na ono što je ukradeno, oteto prevarom, kriminalnon privatizaciom i ne samo porez već oduzet i kaznit.
Bez poštena zakona sve će se pritvorit u novu nepravdu i haos.
Amo ovako. Ispričat ću vam razgovor sa čovikom koji mi je ima potribu nešto objasnit po ovom pitanju.
Slušaj novinar! Pametan si, pošten i hrabar. Vako. Ja san sa sela. Nakrca san svojon Jeli tri sina. Vala Bogu svi su dobro, postali su ljudi sa obiteljima. A tek što su radišni. Ali prije tega ja san bija, nako, siromašan i štaš drugo već se kućit. Kupiš parcelu na periferiji, gradiš i izgradiš dom. Ali kako. Prosipajuć znoj i krv, gladan, gol i bos jer je sve to koštalo. Jesan li ja moga ne kupovat materijal a da ne platin sve dažbine koje uz to idu. Jesan li da sva davanja koja su tražena. Sve san ja to obavija da bi ima dom a onda smo se zerko i raširili i vala Bogu imamo, i više neg nam triba. I što sad? Država će me kaznit. Ovo kaznit napiši velikin slovima. Ponovo ću plaćat već plaćeno. Sve što iman je moja privatna imovina i niko se ne smi petljat u to. Za koji kurac smo se borili ako svaka pizda ima pravo stavit šape na moje. Razumiš, od love koju će mi uzest plaćat će se nekomu. Po meni su to oni koji su linčine, pijančine, koji nisu ništa izgradili ali traže od Države da im se pomogne. Država nema i onda uvodi harač na nas koji imamo. A kako imamo!?
Moran priznat da se sa čovikon slažen. Ni rič da bi doda.

DAJ PRINOS VOLJENON DOMOVINI

Ko se ne sića rabota u omrzloj Jugoslaviji, u njenom mračnom samoupravnom socijalizmu kad se od nas tražilo da baš svemu pridonesemo. To se tumačilo ko ljubav.
I jesmo. Stvarno smo sluganski pod pritnjon toljage bez riči davali a to se onda razbacivalo na puteve, elektro stupove, ambulante, škole, dvorane, radnička odmarališta, vodovode, kanalizacije, rive, u socijalne pomoći i Bog te zna što još.
A kako smo tek pokisli i jadni bili ispraćivani na radne akcije da bi kopali navodnjavane, uređivali prometnice, zidali potporne zidove, nasipali terene kud je mora proć vlak. Je, moga si se bunit. Omar Goli otok pa se ti pobro moj misli.
Zamisli ti kurbanjskog sustava. Sve to prozva ko doprinos „voljenon“ domovini. Moš mislit.
I dobro je što smo sve raskrinkali, ubili neman i svaku pomisao na nju turnili u sram.
Zato sada, po jednom kandidatu za Predsjednika države, ovi namet na nekretnine triba svatit i krstit kao doprinos voljenon Domovini.
Ma kako mu je to palo na pamet. Ja san skužija. Pa on je bija visoko rangiran u partijskom tilu lešine koje više nema, koja se davno raspala i otplovila bistrim rjekama u nepoznato.
Eto vidite da ima smisla čagod uzest od smrdljive prošlosti.

USTANI, RUKICU NA NEJAKA PRSA SMISTI

Ja poštivan našu himnu. Kad se intonira ja uredno ustanen i u sebi otpjevan. Ruku ne stavljan na srce jer taj čin je privatiziran za neke koji više vole Domovinu od mene.
Bar oni tako trube.
Najveće zlo demokracije su male obiteljske strančice koji ništa ne pomažu ma zato razjebu di se god taknu.
U silnom dodvoravanju na pamet, čuj pamet, im pala ideja da u tisuće razreda osnovne škole prije svake nastave bude intonirana himna Lipe Naše.
Mališi maknu katrigu unazad, u stav mirno i odaj počast Domovini koja ti je više nego mati. Ako nisi naučija napamet tekst, ti bar mrmljaj.
A što sa rukom na srcu.
„Slušaj me, ja san mom Miji naredija, ako to bude, da bez ruke na srcu ne smi bit.“ Reče mi pobro sa jakim domoljubnim nabojem.
„Što ako u razredu uz njega ima SDP-ove dice, Pupovčevih i nevjernika?“ Provociran ga.
„To je na sramotu njihovi roditelja!“
Ako ovi prijedlog prođe, za očekivati je i mise prije nastave.

JUGOSLAVIJA U BUNKERU

Amo mali uvod prije neg me neki počmu pljuvat.
Nastala je nakon drugog svjestskog rata, sastavile su je velike sile, pobjednici nad fašizmom, najvećim zlom koje je čovječanstvo zadesilo.
Sastavili su je Čerčil, Staljin i Rusvelt. Tri lole koje su toga trena to mogle. Ko što su oformile SSSR, Čehoslovačku i rastavile Njemačku na dva dila. To je tada bilo tako. Balkan, ko vična iskra novih belaja, ovim činom je 50 godina bija teren tolerancije i zajedništva.
Dali su ju u ruke pobri koji je njima bija uz rame u pobjedi kontra teg zla.
U taj zeman i Staljin je bija demokrata, pobjednik, a to u što se potom izrodija sudi mu povjest.
Amo na problem. E da je to problem, to je potpuna pizdarija jer se jedna grupa usudila izvest jedan pjesmuljak na skupu prid 14 000 mladih splićana, nasta prije 50 godina i to upravo u Splitu.
Pisma je bezvezna pored onih pedesetak koje su hranile tadašnju mladost a i danas su toliko važne da ih prihvaća mladost koja se tada i nije rodila.
Da nije minorne stranke DP o ovom „incidentu“ se nebi ni znalo. Oni, i slični sa desna, naprosto nebi mogli živit i postojat bez; Jugoslavije, komunista, četnika, partizana, ustaša, Vučića i sličnog jer je to njihov repromaterijal za opstanak.
Oni vabe, traže, ovakve zgode kako bi mogli sebe stavljat na branik „obrane“ Domovine. Oni drugo ništa bolje i ne znaju. Oni su nepismeni, ljenčine i „borci“ za bolje sutra.
Toliko su budalasti da su sasvim ozbiljno podnijeli prijave i traže izgon jednog stanovnika Hrvatske koji je tu mizernu pismu otpjevao. Dakle, da bude jasno, uzest ga za rukice, odvest na granicu i šutnit nogom.
E sad, ako je razlog pjevanje te pjesme onda se postavlja dodatno pitanje o kojem oni ne znaju dat odgovor. Sa snimke se vidi da skoro svi pivaju tu pismu, oni tren kad protjerani pjevač makne mikrofon a instrumenti utihnu. Jasno se čuje da 14000 mladih tečno piva te stihove.
Što sa njima? Nisu li i oni akteri te „sramote“. Zar i njih ne triba na granicu sprovest, nogon u guzicu, van.
A ja mislin da bi bilo korisnije nečiju drugu guzicu šutnit.

MIRO PLEMENITI BULJ

Moran priznat da se takav lik zadugo neće rodit u Hrvatskoj.
To, koliko taj ima energije, volje i načina za sveprisutnost, majka više ne rodi.
Mislim da je ovi tren on bitan u; MO Suhač, SDŽ-u, gradu Sinj, Saboru, u vrhu Mosta. Još se ne zna dali ima funkciju u klubu stanara.
Čovika se može susrest na tri mista u isto vrime. Zajebajen se no jeste li ikad to pomislili? Jeste.
Petlja se u sve, razumi sve, popuje svuda, grmi, hvali, omaložava i za divno čudo digod je u pravu.
Ovo sa izvorom Cetine. Kapa do poda. Samo jedno malo pitanje njemu i svima. Zašto se taj zlatni izvor ne zaštiti, i nema kupanja za ljude i pase. A divljač?
Ja u moje selo iman čatrnju. Svaki put obnovin punjenje posude sa vodom pa nek izvole došetat. Eto, i to smo rišili.
Ali naš Miro dobro se tendi u tradiciju i mrtav ladan zabrani izložbu narodne nošnje jednog ruralno nastanjenog naroda iz samo jednog jedinog razloga. Pupovac i Vučić! Njemu je to dovoljan razlog jer oni pripadaju njima. Jer su nam činili, i čine, zlo.
Alo Miro prika, predlažen ti da zabraniš upotrebu sinjskih cesta za; mercedese, opele, volksvagene, audije,BMV ce, fiate i tojote, micibušije, mazde,suzukije, honde, normalno i motore tih država.
Miro prika, nisu li nas Hitler, Musolini, Car, đava mu zna ime, gadno tukli i razjebali.
Kad sve znaš, valjda znaš i za to.

VIČNI BARBA LUKA

Baš je bilo zanimljivo pročitat veliki intervju sa barba Lukom, svestranim političarem, u njegovoj 85 godini života.
Barba Luka je interesantan čovik, koji je projezdija kroz tri različita sistema i očito se u svakom dobro snaša. Prikrcavanje po potrebi se pokazalo korisnim.
Ali meni je u znatiželju upala jedna njegova rečenica. Barba želi da doživi pomirbu ustaša i partizana. Bojim se da su mu želje neostvarive iz dva razloga.
Prvi je da mu ističe rok ka i svima nama, a drugi što se bojin da nebi to doživija da živi još sto godina.
Partizana više nema! Nema ni ustaša! Ovo sve što je ostalo su potomci koji nemadu razloga za pomirbom kad je ona i tako nemoguća. I zašto bi se oni mirili kad nisu bili akteri.
Maknuti ustranu, dat povjesničarima da poslože u knjigama i turnut na police. Jer, priznanje je gadan teret i bojin se da nitko nije na to spreman ali jest naturat ga drugomu
Istina je gadna činjenica, nitko svoju ne želi pritvorit u laž, ma zato se laž uporno tura ko jedina istina.
Borba u sto runda se nastavlja, barba moj.

ULICU DEJANU KRUŽIĆU

Nagrade su plemenit čin samo onda ako nisu opiturane interesom i nametnute snagom jačeg.

Grad Split, točnije trenutna vlast, se dositiše kako valja odat priznanje čoviku joji je bija sav satkan od pozitive, ritko veđenog morala, talenta i odanosti. Čovek kojemu je javni interes ispred osobnog.

Čovjek koji nije ostavija trag već brazdu koja mora bit prisutna vazda kad se govori o čovječnosti.
Bravo za Split.