S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

DI JE NESTALA HUMANOST

Ante Tešija

 |  stu. 1, 2017

Za ovi tekst me potakla sudbina jednog dječaka iz Solina koji bez kolica ne more nigdi.

Momak je inteligentan, ničim se ne razlikuje od vršnjaka, samo ne more igrat na balun, skitat i činit monade ka što čine sva dica ovog svita.

Svaka bolest ima svoje objašnjenje, dijagnozu i prognozu. Ova bolest je ritka, ma se medicina pobrinula nać likariju i za ovo zlo. Po onom šta san pročita, lik je pronađen. Diluje uspješno. Ma je skup. Stravično skup.

Ta spoznaja u očaj tira njegove roditelje. Znaju da šansa postoji a nije na dohvat ruku. Prokleto daleko se nalazi. A on svaki dan pita, „Kad ću više prohodat“?

Iman troje dice. I kad bi zakašljali mene bi obuzeja straj. Razvili su se u ljude i neizmjerno smo sritni.

Po stoti put se pitan. Čemu postoji Država, društvo i zajednica kojon pripadamo? Čemu?

Ako nismo kadri uskočit i pomoć.

Kažu, skupo je. Ma di je ta granica skupoće? I ko to tvrdi? A taj koji to tvrdi mora bi, bar mislima, sist u svakodnevnicu ove familije i upitat se za vlastite osjećaje. Skupoća je relativan pojam. Skupa je i feta mortadele ako nemaš kunu u žepu.

Naše društvo se nalazi na opasnoj raskrsnici. Svakodnevno smo svidoci bedastoća i opačina koje jezde prostorom našeg preživljavanja. S’jedne strane, horde sirotinje kopa po kontejnerima a s’druge, bogatstvo sumnjiva porjekla nan se valja prid očima. Prvi mučidu i zahvaljuju nebesima ako isčačkaju koju fetu kruva ili bocu od 0,50 lipa, dok pored njih dokono piče pizduni sumnjiva izgleda u oklopu bezbroj konja.

Rodija san se u zemane ka’ nije bilo ničeg’. Ma san začinjen naukon humanosti prohoda u zajednici di se pomagalo i di je čovik zna da nije sam. Bilo je malo svega, ma i to malo se dililo po potribama. Resli smo i gucali novitade, svaki novi dan je nudija poželjno novo, pa smo i sami „dali ruku“ napretku, kako bi svaki pojedinac bija u fokusu pažnje i brige.

Ujedrili smo u demokraciju, natankani tumačenjem kako boljeg okruženja nema, dali ruku i ovdje, misleći kako je čovikovu liku pristupačan okvir u komu će slobodno koračat, korakom dostojanstva i ponosa.

Naš mali solinjan svako jutro nanovo pita tužne roditelje. „Kad ću prohodat“? Jer on ima oči. Ima razvijenu moć zapažanja, te se čudom čudi kako mora i u učionicu ulazit na onim kolicima dok mu prijatelji kidaju nemilice patike o grbavom asfaltu.

Zašto mu ne pomognemo? Ko je odlučija da je likarija za njega skupa i da on nije dostojan tog „troška“? Ko?

Pokrenula se farsa o’ akcije, borbe za svaki život uz apele kako izumiremo i kako nas je svakin danom sve manje. Začeće kontamo ko početak života. I ja san pobornik šanse za život. Pođimo od našeg mladog solinjanina. Skupimo se okolo njega, dajmo mu šansu i ponosno koračajmo dalje u borbi za živote. Priskačući njega ispadamo idioti i čangrzavci koji pojma nemaju zaprav što oće.

Moj mali solinjanin nije sam. Nepregledan red mladosti „stoji“ i čeka. Komunikacijska mogućnost brze spoznaje prid oči nam tura „vojsku“ sugrađana sa molitvama pomoći, a društvo zabavljeno nikin drugim vizijama „razvoja“, priskače i baulja u šundovskim kvartovima dokonosti, pomažući odabranim „veličinama“ izraslim na porodičnim stablima snalažljivosti.

Naš mali solinjanin triba pomoć.

Izračuna san kako bi svaki od nas 20 000, triba odvojit 250 kuna i sa ponoson bi šetnjama priko Gospina otoka, rike i predgrađa, susretali sritna momčića kako hoda i raduje se životu.

Znan kako će ovi moj apel udrit u beton ljudske konstruklcije nemara, znan da će mi mnogi reć „bravo“ ma znan da će me mnogi ignorirat i zaobić kao budaletinu koja tura nos di nebi triba.

A ja, bar to mogu reć, pljujen na svaku facu koja društvenu kunu troši tamo di ne bi smija, ni triba, na svakog uhljeba koji jaše na tuđim tegobama i rasipa nezarađeno.

Volija bi čut i oltar svemogućeg. Volija bi da se pridruže. Ili da me demantiraju objašnjenjem, kako to nije njihov posal..

Ja virujen u mnogo čega. Moje virovanje nema granice.

Pomozimo našem malom sugrađaninu da i on poviruje u ljude.