S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

DOBRO JE, MOŽE TO I GORE

Ante Tešija

 |  kol. 21, 2019

MARTINA NA STRELJANI

Draga mi je Martina Mlinarević Sopta, hercegovka sa „mudima“. Spisateljica, humanistica i heroina.

Pratin njen rad, pozdravili smo se srdačno na predstavljanju „Huzura“ u Splitu, libra koji san sa posebnin gušton pročita.

Teško je danas bit Martina. Zapravo je teško svima koji imadu vlastiti mozak, stav i put koji su izabrali a da ne ovisi o masi, o hohštaplerima i ideologijama stranputice.

Pročitavši zadnje obraćanje mase, nakon spoznaje da jon je uskraćeno učestovanje na nikom festivalu, negdi u hercegovini, tira straj u kosti jer te poruke nisu baš za priskočit ih.
No Martina to ne obadaje, jer da obadaje ne bi se upuštala u „dijalog“ sa ispraznima.

Ali isprazni su natankani sa toliko mržnje, nerazumjevanja i posebnog folklora sijanja straha kako mi se čini da su na dobrom putu ubijanja nade da se nešto može izokrenut na bolje.

No Martina je zajebano sime. Ne moš ti to kume moj odstranit.

Fala Bogu da postoji.

KOŠIĆEV INFORMATIČKI DIGITRON.

Skrušeno priznan da se i ja konačno slažen sa biskupom. Do danas mi nije odava adresu kojom bi pisa hvalospjeve. Biskup je izgovorija rečenicu koju i ja često znan izgovorit.

„Vrag odnija internet, fejs, tviter, instagram i sve druge društvene mriže.?

Ja san to izgovorija iz svojih razloga a biskup iz svojih.

Moji razlozi leže u činjenici što san se ja odgojija u Raduniću, u vrime kad je tranzistor na baterije bija čudo neviđeno. Ja san buljija, namisto ekrana, u prirodne lipote sa svin darovima što je podsvilajski prostor nudija. A bilo je bogato to moje otkrivanje. Moj direktan sraz sa prirodom nesebična nuđenja i ogromnog sadržaja.

Vukovi, lisice, čagljevi, jazavci, zmije, sokol, orao, krava, kokoš, konj, tovar i gudin bijahu moji svakodnevni susretači, a muma san samo ono što si posija i poženja.

Biskup ima svoje razloge grintanja na moderne pošasti.

Nedostaje mu ovaca koje čekaju da ih izvede na pašu.

U jadikovkama mu se pridružiše kolege koji sipaju puste optužbe na generacije koje pristižu.

„Danas roditelji ne vole dicu, ne rade ih već samo misle na svoj komod.“

„Mladi hrvati, Bog vas je stvorija za Hrvatsku a ne za Irsku.“

U čemu se očituje snaga crkve? U napretku ili neukosti?

GRADONAČELNIČE, ZAPOSLI IH

Moj cili život je isprepleten radom, obrazovanjem i humanošću.

Takovog me naučija, tako i ja učim.

Iman nešto i svog izvornog. Grintan. Nadan se opravdano.

Često svraćan do knjižnice, a da bi u nju koraknija moran pogledat u oni prostor ispod di se kuva i dili spiza za one koji iz raznih razloga nisu kadri sami vodit brigu o sebi i svojima.

Takova samoposluga kazuje da sredina u kojon živiš zaslužuje sve pohvale jer govoriti o potrebitosti pomaganja je suvišno.

Od postanka čovječanstva, do danas, vodi se briga o onima koji ne mogu. To „ne mogu“ se utvrđuje na uobičajeni, jednostavan, način pa kartelu za bit gost ne može svatko koristiti.

Ja san već dugo u dvojbi kod analize posjetitelja u solinskon samoposluzi jer poznajem neke koji redovito dolaze, sa praznim, a odlaze sa punim boršama spize. Vizualan rengen kazuje kako se oni u ničemu ne razlikuju od mene. Dapače, paridu mi zdraviji, uz to što su i bitno mlađi.

Zašto zbog ovog grintan? Zbog tega što i moj novac gre u tu prostoriju. Žaj mi je ako je neosnovano raspoređen.

I sasvim obično pitanje, uz prijedlog.

Gradonačelniče, zašto ih ne zaposliš? Zašto im oduzimaš dostojanstvo?

Solin je dosta zapušten Grad. Komunalno zdravih zaposlenika ima poprilično. Zar se ne bi mogao uskladit taj radni tim koji bi na sasvim običnim poslovima doprinija uređenosti našeg grada.

Ili se ja naprosto varam da je to moguće.

DIPLOMACIJA BEZ DIPLOME

Hrvata je četiri miljuna. Malo oveći Grad na nikin dalekin prostorima.

I tako maleni moramo razasut po svitu svoje predstavnike, da nas zastupaju, da se za nas zna, da in se pridoče lipote prostora koje smo ćapali od Boga, i da nan dođu uvirit se, te uz to učinit pokoji euro troška.

Biranje zastupnika je zajeban posao. Nije to „moš kog oš“ već to mora bit ćunka dostojna povjerenja.

I ne samo po svitu. Ta praksa bi tribala bit i doma, na svim razinama obnašanja vlasti. To bi triba bit maksi interes a nikako sporednost kojom svidočimo već trideset godina.

Ova pizdarija sa veleposlanstvom u Njemačkoj mene nije iznenadila. Razlog. Zbog već poznatog načina kadroviranja. Ništa se tu nije prominilo od vrimena pokopane države. Pogoršalo se.

Partijsko nagrađivanje „zasluga“ nikad nije bilo prisutnije.

Izokrenule su se vridnosti. Potpuno. Dovoljno je bit glasan, nasilan i vizuelno dokaziv.

Pomisliš da mora doć kraj izlizanim povjesnim elaboratima, a ono tempo ne da posustaje već se „rasprava“ užarila do neslućeni plameni visina.

Ja nisan rob ideologija, simbola i „istina“ tipa gotovitosti.

Ja presuđujem po sasvim običnim, dokazivim, činjenicama.

Devedeseti je stvoren Hrvatska. Sa svim svojim obilježjima.

Zašto ne poštujemo tu činjenicu. Zašto se kunu u domoljublje, a pljuju u vitar.

TURIZAM U SEPTIČKOJ JAMI

Ljudi željni avantura, putovanja i upoznavanja lipota razasutih daleko od doma, rado plaćaju i putuju da zadovolje svoju potribu.

Jedna sasvim obična ekipa odluči doći u Hrvatsku u odabrani prostor koji im je prezentiran na pustim sličicama ponude. Uplate oveći iznos šoldi, nestrpljivo brojeći dane iskrcaja u gušt.

Iskrcaše se u prazan prostor di ih dočeka iskopina rupa namisto uređena kuća za odmor.

Komentar ostavljam vama na odabir.

Svi su izgledi kako kanimo usrat i tu plemenitu gospodarsku sisu. Namisto da strateški krenemo u obranu od stampeda apartmanizacije, betonizacije i podizanja cjena, dozvolismo da svaka lola čini šta mu padne na pamet.

Modro more i zvizdan nisu dovoljni uvjeti za povratak euro „bankomata“.

Sve se bojin da zbog nastalog stanja i ekološke bujice otpada možemo očekivat povraćanje.

KAMENI SPOMENICI LJUDSKE GLUPOSTI

Za svaku izgovorenu rečenicu čovik može nać razlog izgovora. Rečenice su proizvodi koji se prosipaju u enormnim količinama a da zapravo malo njih ima pravi smisao upotrebljivosti.

Rečenice u vridonosnom smislu se kreću od sranja do života i stradanja. Od značaja do bljezgarenja.

No postoje rečenice koje se pamte. Do kojih se drži, jer nude posebne značaje, obećanja i virovanja u realizaciju. Te rečenice ne odu u vitar. One ostaju zapisane.

Takove rečenice izgovaraju političari, naročito u zemanu dok se nude, dok vabe vaš glas sa kojim bi zasili u katrige posebne darežljivosti.

Malo ja pantin, i držin, do tih šugavih obećavajućih trakavica. U pravilu su one samo za jednokratnu upotrebu.

No pantin jednu. Jednostavnu, prosto proširenu rečenicu.

„Sve kamene škole u Dalmatinskon zagori, koje nisu u funkciji obrazovanja, dat će mo u korisne svrhe“.

Taj obećavajući manevar je sija na plodno tlo i mene samog. Povirova san, jer ruku na srce taj potez je za odobravanje. Taj potez nudi vlastodršca u daljnja razmatranja odabira.

E sad slidi ono što se čoviku zgadi. Ništa od tog obećanja. Izgubilo se u nikom drugovačijem škafetinu interesa. Zadojenost vlašću, bahatost i pokvarenost, projek revitalizacije pustinje Zagora biva odgođen do konačnog propadanja.

Zato buduće rečenice, rečenice obećanja, zabite sebi u dupe kako bi obrisali svoja sranja a nas ostavite da se sami snađemo po eko pitanjima.

KO SE SMI RAZBOLIT

U zadnje vrime sve češće se može pročitat, čut, poziv na jedinstvo hrvatskog naroda.

Poziv kojeg svaki normalan stvor priželjkuje. Ma kad promisli, armirani zid se ispriči u nemogućnosti.

Moj pokojni ćaća je zna ko papagaj izgovarat uvik istu rečenicu.

Jebeš ti sve novce svita, sva blaga, sve njive, sve volove i hranu ako nisi zdrav.

On je partija skoro zdrav. Doktora taj nije obilazija.

Ali njegova teorija pomalo gubi značaj što se tiče odnosa zdravlja i novca.

Uplovili smo u vrime kad se ne isplati razbolit ako nisi potkovan svotom dostojnom vlastita remonta.

Zdravstvo nam se urušava brzinon svitlosti. Dugovi su dosegli deset milijardi, čekanja do deset miseci a svakodnevno desetine kvalitetnih zdravstvenih radnika, školovanih za nas, odlaze priko granice.

Bože pomozi.