S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

EKOLOŠKA SVIST ZA NESVIST | S’MOJE STRANE POGLEDA 11

Ante Tešija

 |  lip. 7, 2017

Dalmacija nam se guši u škovacama

Ja van obožavan brat i konzumirat šparoge.

Dok san bija mlađi, lita san provodija okolo morski škrapa, guta lipotu tražeć hobotnice.

Te dvi aktivnosti su bile višestruko korisne. Za zdravlje i gurmanluk.

Te avanture su me dovodile i u česta čudna psovačka stanja. Dubine šuma i mora, nudila su mi iznenađenja kao potvrdu ljudskog jada i gluposti. Nailazija san na scene nerazumljive normalnom ljudskom umu. Sudara san se, i sudaran, sa ekocidom neviđenog inteziteta.

Na morskom dnu, u onim valama di morska struja dovuče, iskrca i tu ostavi, na tone otpada poznatog izgleda. Ajde, nać koju bocu, komad plastike, kesu oli komad drveta, moglo bi se pripisat nepažnji i nesrići. Ma pola razbivene brodice, zahodska školjka, kauč, kuvalo, auto guma, mini frižider, gajbe vina i mineralne vode, demejane, zarđale vrše, slomljena vesla, parketri, daske različita formata, keramičke pločice, pampers pelene, stvrdnute vriće cimenta i niz drugog otpada, nije tu slučajno parkirano.

Sve gore navedeno, osin pola razbivene brodice, možete naći po dubinama šuma u našoj Dalmatinskoj zagori i šire.

Sve to pripisujen ljudskoj gluposti i nemaru. Ekološkoj nesvisti i odgoju. Čak i uvjerenju onih koji bacaju, da to tu nije opasno ni štetno.

A ja san se uvjerija kako nam je Dalmacija zatrpana škovacama. Mi dalmatinci smo obični šporkačuni. Možda znamo uredit svoj dvor, okućnicu i njivu, ma sve priko tog prostora služi za odlaganje našeg otpada.

Ma slučaj koji me nagna da se uvatin ove teme nadmašuje i najgore tvrdnje kako je ljudska glupost bezgranična ko i sam svemir.

Bacija san oko na dokumentarac kojeg je snimija naš veliki avanturista skitnje, Stipe Božić. Sveg šta se ovi veliki čovik dotakne postaje vridno pažnje.

Uvatija se posla da nam u teple domove utira šansu guštanja okolo prezentacije nepoznati detalja rjeke Cetine. Tu je ona, blizu, a mi jedino znademo kako je ladna, bistra i služi nam za piće. Malo drugih pojedinosti o njon znademo.

Čarobno je nju gledati,iz zraka, njenu vijugavost kroz zelena polja a napose oni ulazak u more kod Omiša.

Manje čarobno je spoznati kako njen tok nije baš uredno održavan i zaštićen.

Tragična je spoznaja kad se Stipini ronioci vrate sa dna izvora i pokažu šta su snimili na dubini od stotinjak metara.

Čarobnost je putanja kojom se provlače ma kad te zapljusnu fragmenti dna, čarobnost preraste u bis i psovku.

Toliko smeća na tom čarobnom prostoru, oklen izviru kaplje života, ni najžešći protivnik čistoće ne more zamislit. Crne gume automobila, motori, bicikli, zarđale lime, okviri, gajbe, plastika, drvna građa, odbačene čizme, razbivene motike i mašklini, i niz otpadnih uzoraka, tiraju na pomisao da se tu iskrcaju tereti oni kamiona koji svakodnevno lutaju našin ulicama i skupljaju unutrašnjost kontejnera.

A znamo da oni nisu.

Tko onda odlaže to smeće u naš izvor?

Tko su ti hrvati kojima je Domovina toliko “mila”? Tko ih je učio načinu odlaganja smeća? Znaju li oni šta bi bilo da nemaju vodu za piće? Znaju li da truju sami sebe? Da ostavljaju eko bombu svojin nasljedenicima.

Ti hrvati su obični divljaci.

Zato prije nego počmete pričati o lipotama naše Dalmacije, promislite o ovin zgodama. Promislite šta ste vi uradili da ovako ne bude. Lipo je turistima nudit fotošopirane prizore. Lipo se dičit netaknuton prirodon.

A tribalo bi da ju taknemo. Da zađemo u dubine mora i šuma, da počistimo i promislimo o načinu zaštite.

Promislite. Ako ste i to u stanju.