ZAGORO MOJA
Ante Tešija
„GLORIJET“- hram sramote
Ante Tešija
Bar tri puta dnevno prođen pored, ne pogledan jer ne volin trošit poglede na škart, a ka’ se uzme u obzir da se okolo ima šta i vidit, moje ignoriranje je opravdano.
Rič je o onom strašilu na parking prostoru podno Gospina Otoka. „Glorijet“ se zove, slova koja prkose vrimenu.
Glorijet, francuska rič, je mala građevina, iz doba renesanse, antičkog stila, kao mjesto za odmor i poeziju
Ma ni danas se nebi itnija pogledon u tom pravcu da mi pažnju nije uzeja tip koji je trča, držeć se za misto među nogama.
Pogađate. Zapiša je taman na onu stranu di piše „toalet“.
Kad se olakša, eto ga na mostić, a ja taman sa druge strane. Smije se, i to mi je sinjal da progovorin.
-Jel sad lakše?
-Uuuu, jebo te, ujtilo me i skoro san u gaće.
-I ti naša rišenje?
-A di san moga. U riku, pa da me svi vide. Vako, onde niko ne gleda pa..
-Pa ti direkt unutra kroz ono razbijeno caklo. A da si se poriza, tražija bi naknadu štete?
-E jebi ga sad. Sila ne traži opravdanje. A i koji kurac ovo ne srede i otvote vc ko što je i bilo prije, za šta je napravljeno.
Oša je olakšan, a meni proletiše nike slike nedavna vrimena ka’ san se tu zna spustit, popit kavu i pročitat „Slobodnu“. Ka’ san se sa nekim dogovara, di se nać, taj je prostor bija idealna.
Gledan. Vidin ruvinu svu okruženu mrljama pišote na bilom bračkom kamenu. Vidin razbivena cakla, zarđalu konstrukciju, , nakrivljene stupe, bezveznu unutrašnjost i pusta slova koja upoznaju došljake, iz Splita, koji nediljom i praznicima rado dovode dičicu na travu da se kotrljaju i trče prve korake, šta je tu nekad bilo.
Ne znan za razloge prestanka ugostiteljske djelatnosti, nisan upoznat sa prvobitnon namjenom no ona rič TOALET kazuje da se tu podno svetišta na parkingu olakšavalo pustin gostima kako ne bi trčali okolo u gustiš i zaklone. Po meni sasvim normalno instaliran objek.
Nediljon, za lipi dana, tu se nemoguće parkirat jer je ta ledina nadaleko poznata a rika mami. A i misama se rado vjernici odazivaju. Zbrojeno, izvrstan prostor za goste a gostu valja udovoljit.
Prenamjena je bila očit pokušaj da se i neki šoldi izvuku pa se taj manevar može smatrat opravdanim.
Već davno je inventar odnešen, vrata zaključana, a ništa se ne poduzima. Pitan, zašto? Iz jednog jedinog razloga što san svatija kako je prostor Gospina Otoka i okoliš Rike izuzetno važan za Grad Solin, te da se skoro sve komunalne akcije vrte oko tog prostora.
Ovo strašilo je dil tog prostora. Nemoguće ga sakrit od pogleda. Budi znatiželju i sumnju.
A sumnja se širi i biva uvik isto izrečena, u svim ćakulama okolo te fete. Naime, čeka se neko rješenje da bi se nekomu, odabranom, dalo u najam.
Pa šta se čeka. Ako si vlasnik, ako ti je stalo, daj ga bilo komu, za jednu ( 1 ) kunu samo maknite tu sramotu iz prostora. Ako i to nije moguće, vratite mu prvobitnu namjenu i nek služi, normalno uz naplatu, jer dvoje se tu mogu zaposlit.
A ja poznan, jako dobro, momka ugostitelja koji ne radi a rado bi, koji bi od tog prostora uradija lipo misto, uz rame lipoti koja ga okružuje. Priča mi je o toj ideji i vidija san da se kuži.
-Odma bi sve ovo montažno maka i uredija na moderan način ne zanemarivši tradiciju Solina . Vidi ovi okoliš, poslušaj šum Rike, a tu je i golemi parking. Čoviče, stvorija bi kultno misto od ovog. Ponjuši arju. Nema zbijenosti. Ljuljačke za dičicu, sladoled…dok roditelji srču kavu. Radilo bi od jutra do ponoći. Koliko bi samo mladi zaposlija. Jer, jebi ga, di će gosti kad dovedu dicu na Otok, nešto potrošit? Triba in dat šansu da troše.
-Pa aj i traži?
-Di?
-Di je misto, di se odlučuje. Daj svoj projekt, ponudu…
-Tis’ manit.
Vrime prolazi, ja ću još puno puti proć uz, ma se bojin da osin pišote i cakla po podu drugo ništa neću moć pogledon ćapat.
Aj malo, vi odgovorni, razmislite. Prošetajte do tog mista, razastrite karte po stolu, uđite u problematiku stanja i ponudite nam rješenje, da vam možemo javno i gromoglasno reći HVALA.
Zar vam to nije posao?
