ZAGORO MOJA
Ante Tešija
Helena Čerina: “PUTOVANJE JEDNE DJEVOJČICE”, 2. dio
Helena Čerina
Slabo se vidi, jutro tek što nije…napuštamo Woking (UK) na našem putu prema Doveru, zahvaljujem Bogu na još jednom novom jutru , životu i krećem.
Sada kada vratim film mora bit da je ono dite u meni skroz zauzelo mene cilu i o ničem nisam mislila, ajme kako ću ovo, ajme kako ću ono, šta ako ovako, šta ako onako…to je ludilo…zato dica i jesu čista, vesela i nasmijana, ona se ne zamaraju svačim, jer ne vridi se unaprid zamarat, sitite se početka priče…sve je energija i kako misliš tako se i tvoje misli reflektiraju na sve u tebi i oko tebe.
Dokopali smo se prve stanice prije našeg prelaska iz Engleske na obale Francuske preko La Manche…
Dover…rano jutro, tmurno…ladno, samo da kiša ne opali, ako već mora nek se dobro natoči dok mi brodom pređemo do Francuskog Calaisa…dobro će doć koja ura odmora na brodu i prvih vježbi istezanja kralježnice, nakon samo sat ipo vožnje motorom, a što me tek čeka…
Naš brod je pristao…Calais je tu, francuska obala i silne milje Francuske ispred mene…
Obzirom da sam Francusku obalu, Normandiju, Le Havre, Etretat, i ostatak tog predivnog dijela Francuske obale motorom poharala već godinu ranije, to se je činilo sasvim normalno krenuti nekako po sredini Francuske.
Kako je super kad nemaš plan…
Sjever Francuske podsjeća me na neko davno zaboravljeno komunističko vrijeme, taj dio kao da nikada nije ni bio dio Francuske, nema onog francuskog šika, ništa pametnog za vidit, a šta se dalo vrlo brzo zaključiti, samo nakon jednog posjeta nekom nazovimo gradu uz put, čije ime ni zapamtila nisam…pa je logičan zaključak bio…put pod kotače motora i naprid…
Bio je to pakleni dan…prvi dan na motoru i 680 kilometara gotovo bez predaha,. Stvar je doduše spasia Versailles i njegov slavni Palace of Versailles ili kako bi francuzi rekli Royal Chateau, predivno zdanje koje oduzima dah…nakratko smo mu se predali…doslovno nakratko uživali…taman da se po ure oporavimo na 380tom kilometru od Calaisa.
680 kilometara nakon kojih kad se skinete s motora ništa više ne osjećate…ruke, noge sve otupilo, leđa…šta je to…pojma nemaš…boli svaka žunta…a tebi srce puno…duša ti pjeva, veseli se…pitaš se jel to stvarno toliko voliš pa ti ništa ne smeta i nije te briga šta te boli svaka košćica ili si totalno lud kad se baviš tim nekim ludim putovanjima u svojim godinama, umisto da lipo sidiš negdi na kavi ili ležiš na plaži i klatiš se u ladovini… procijenite sami…ako sam luda…hvala ti Bože što sam tako i toliko luda…bar nikada neću ostariti…
Vridilo se malo pomučit i učinit gotovo od kolpa onih 680 kilometara dijela Francuske, jer nakon sve te muke i pokore otvorila su se vrata raja…
…PROVANSA
Zagrlila nas je cilim svojim bićem…svom svojom lipotom , mirisima ljubavi…poljima lavande i vinove loze…i ja koja obožavam ovo di živim i nikada nisam promislila da bi pošla bilo kud bez obzira na sve šta sam vidila…samo sam izustila…Gospe, živila bih ovde…a ko ne bi…na brežuljku hacienda…s koje se pruža pogled na nepregledna polja lavande, guske, patke, i ostala živinčad trče po toj nepreglednoj livadi, sve se zeleni, sve je uredno, lipo, i onaj traktor u polju ka da je nacrtan…
Onda uđeš u vinski dvorac LES CAVES du CHATEAU, u njemu vinski podrum s najpoznatijim francuskim vinima, žamor francuskih seljaka ka i žamor naših težaka po otocima, čak su im i slični, kad motaju rukama, kad se objašnjavaju ili ljute…sitilo me sve to na Komižu i komiške jude…
Saint Regis du Coin malo misto u srcu Provanse, najbolji izbor za ostat nakon onih paklenih 680 kilometara bez stajanja…
Stižemo u hotel, od kojeg ti zastaje dah…to je mali hotel doslovno ko nacrtan, ko da je iz priče uteka, vrata su nacrtana, uvjerena sam dok im nisam prišla za stavit ključ u bravu…a u sobi ah, ko da te katapultiralo u 16. stoljeće, od postelje, priko zidova, do toaleta, ogledala…sve dostojno princeze…naravno lipo to i košta…al ko će sad o tome mislit…i kvarit dobru vibru…o tome ćemo sljedeći dan…tako nekako bi rekla Scarlet u Prohujalo s vihorom, ako se sićate i ona je bila ko dite…iskrena…al malo tvrdoglava…to joj je osta ego šta ga odrasli ljudi imaju…a on nam uvik pokvari sve…
Vrime je za poć leć…
