ZAGORO MOJA
Ante Tešija
Helena Čerina: “PUTOVANJE JEDNE DJEVOJČICE”, 3. dio
Helena Čerina
Jutro…Provansa i naravno, tu vridi ostat…pa probat francuski kroasan i na miru popit kavu…
U ovom mistu ne možeš biti loše volje…sve je veselo, u bojama, puno cvića sa svih strana…kamene kuće s plavim prozorima i vratima, starim vratima ka na mojoj konobi u Solinu, sve sačuvano od zaborava baš onako kako je nekad bilo, drugačije, od svega onog što možemo vidit na svakom kantunu modernog svita danas…
Ko ne bi ostao u toj lipoti i ono najvažnije, u tom miru, jednostavno čutiš spokoj u svakoj pori ovog mista lipe Provanse, mirisi ti ispunjavaju sve osjete, preplavi te blagi osjećaj sreće, ispunjen si, miran ko da si u raju, ništa ti ne triba, samo kad sidneš, smiriš se i vidiš sve te boje, osjetiš sve te mirise lavande, cvića i mir, onaj pravi istinski mir, bez strke i stresa, MIR…
Ne postoji ulica koju nisam prošla toga jutra nakon savršenog kroasana i kave, svaku i najmanju, i svaku kalu. Roba se prostrta suši nasrid livade, uokolo cvića kao u priči, a sva se ta roba nekako uklopila u sve te boje jeseni, cvića, lavande i trave.
Znam samo da mom oduševljenju nije bilo kraja i da sam ispalila cili aparat snimanja svakog kantuna, svake uličice sve ne bi li ponila sve te boje sa sobom, a onaj miris i mir oko sebe spremila duboko u svoju dušu i svoje sjećanje.
Ovi ljudi ovde su slični našim ljudima Dalmacije, veseli, nasmijani, pozdravljaju te na svakom kantunu, ovde ti se sigurno ne bi dogodilo kao u gradu da ti šta zatriba i da se ne bi ima kome obratiti. Oni su srdačni i sami ti prilaze, zanima ih odakle si doša, kako je putovati na motoru, oni tako lako ulaze u priču, ali ne u onu priču zato šta su negativno kurioži, već u onu priču u kojoj se dive tvojoj odvažnosti da si se uopće uputia na takav put, dive se crvenoj zvijeri koja prede svojim umilim zvukom, oni tako lako postaju tvoji sugovornici i prijatelji, pričaju ti svoje doživljaje, svoje trenutke lude mladosti, i onda vidiš da je tako lako bit zadovoljan i tako lako volit ljude, jer svi su ljudi u svojoj nutrini isti bez trunke zla, dok ne dozvole da ih pokvare neke sile, želja za materijalnim i da im se nametne da su jedni bolji od drugih, da nam miris ili boja kože određuje vridimo li ili ne.
Tako nas je jedan težak provea po svom vinskom podrumu kako bi nam pokaza svoju ljubav, svoje trude, bilo je to očaravajuće za vidit, koliko ljubavi u svakom kamenu toga podruma, koliko truda u svakoj kapi tog vrhunskog vina.
Ponovno mi se u glavi javila moja prva misao pri ulasku u samu Provansu…“ovde bi bilo lipo živit“.
Ali dobro, kako ono kažu: sve što je lipo kratko traje i tako je valjalo opet stavit kacigu i sist na crvenu Neman…put je pred nama…
Dok tako osvajamo okuku za okukom zelene Provanse, iza nas ostaju polja lavande i nepregledna vinova loza, iz polja te pozdravljaju francuski težaci, a na cesti svak se okrene za zvukom DUCATI-ja jer on posebno lipo prede u dušu te dira, volija ili ne taj njegov zvuk, moraš imat respect za sve one konje ispod koji grabe svaki kilometar sigurnim kasom…
I onda kad se sitim da su mi prijateljice rekle da moram bit totalno luda pa se uputit na takav put motorom umisto da uživan u vožnji autom, ja im i sada mogu ponovit isto…ne moš u autu bit dio Provanse, ne moš u autu osjetit mirise Provanse, isprid tebe samo otvorena cesta, polja, samo nebo ti je granica, to nikad s autom ne moš doživit…
Vožnja Provansom sitila me na Alisu u zemlji čuda, jer svaki novi kantun i nova okuka ostavljali su me bez daha, u čudu…
Zna se šta vole svi zaljubljenici u vožnju motorom, vole okuke, a put od Provanse prema Francuskoj rivijeri ponudio nam ih je baš za gušt, baš za ono lagano uživanje.
Kilometar po kilometar ostavljali smo svu tu lipotu iza sebe spuštajući se lagano prema moru…
Sa uzvisina Provanse ostavljene polako iza nas otvorilo se plavetnilo Francuske Rivijere.
SAINT RAPHAEL bio je naše prvo odredište na Francuskoj obali, prekrasno mjesto prepuno hotela, apartmana, restorana, noćnog života…kao uostalom i sva mjesta Francuske rivijere.
Kasno popodne i treba naći smještaj, a sve vrvi od turista i bit će zasigurno teško. Ipak na kraju soba uz more u baroknom štihu bit će dovoljna za prenoćiti.
Lipa je ta Francuska rivijera za početak, ali duh Provanse je puno jači i trebat će puno toga lipoga vidit i doživit da bi Provansa tek tako bila zaboravljena na trenutak.
Kad smo već uz more bilo bi šteta ne okupat se pa lipo šugaman pod ruku i malo plivanja da se kosti razgibaju od istog položaja na motoru zadnja tri dana.
Večera i spavanjac, sutra opet triba navući kožno odijelo i kacigu, a lipo je zatoplilo za jesenski dio godine.
