ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
KOMUNJARE KONTRA KOMUNISTA
Ante Tešija
Da će biti živo u budućem političkom maratonu, mi Hrvati ne smijemo sumnjati.
Ipak je istina da je politika najunosniji biznis. Moš bit svaša, moš bit i ništa, nitko te ne preči da se utrkuješ i da sebe pozicioniraš na cilj kojem stremiš. Ne triba ti potvrda Općinskog suda da si kažnjavan. Ne tribaš dokazivat di si, i kako, diplomira.
Start je zajeban! Tribaš biti uvjerljiv i krajnje ozbiljan da ti se poviruje. Moraš biti maštovit, osluškivat di je gužva, problem, šansa ili nešto slično di sebe nalaziš.
Evo ga na, dok parićajen ručak slušan poza leđa da se „veliki“ Anto Nobilo, sa zavidnon odvjetničkon reputacion, upustija u političke vode i da traži svoje misto u tom društvu. Moran priznat da san osta iznenađen. Šta će mu to? Odvjetnički posao je silno darovit u honorarima te nije vrag da mu fali love. Ili je on onaj kojemu „nikad dosta“.
Još više san se iznenadija kad san čuja ime nove stranke. Nasljedno na savez komunista! Ja drugačiju poveznicu ne vidin. Vidi vraga, naš Ante je socijal demokrat, nasađen na učenje poznatih komunista, te doktrine, koju se gutalo pola stoljeća.
Iznenadilo me! Nigdi domoljubnog predznaka ili naš Antiša ćuti nike promine. Što o tomu misle; Milanović, Grbin, Bauk, Dončić i svi drugih livo orjentirani neće tribat dugo čekat. Komentari se nameću sami od sebe.
Evo se zavadija sa ljevičarem Tomaševićem i najavljuje otvoren fajt. Znači, okršaj će biti na radost HDZ-a. Oni ne tribaju ništa radit, protivnici rade za njih.
Sritno Antiša, rec’ onom ludonji u Banja Luci da malo brenza sa ratnim trubama.
No mene u zadnje vrime silno iznenađuje šarolika komunistička družina, oni koji su jezdili tim poljima prije devedesete, te današnji njihov status. Ante daje do znanja di je on pripada u te bivše zemane. To cjenin, svaka čast! To si što si! A ime „Pravi SDP“, sve kazuje. Znači, ovi prije su „KRIVI“!
No di smistit drugare istog predznaka?! One koji su „obrisali“ fetu svog života. Onu prije devedesete. Đaba in kokodakanje desnog kljuna kad se „UDBA“ osigurala dokaznim papirima i može ih „pljunit“ na svitlo dana kad joj se prohtije.
Čitan da je neki Dujmović nešto izda. Pomislin da je izda kojeg prijatelja, neku partiju, ili društvo, kad ono izda libar znakovita naslova. Pozivnica je tu, izvolite se nacrtat i poslušat što promotori poručuju.
Zapravo nas poziva da objasni kako se izdaje draga partija.
Normalno, znan tko je Dujmović. Odaziva se na ime novinara, kolumniste i borca kontra komunizma. Ništa čudno! Samo da mu se kolege nisu potrudile i iz škafetina iznile neke pečatirane dokumente koji bacaju drugačije, crveno, svitlo na njega sama.
Tamo davne ’82, kad su se već suze za drugom Titom osušile, kad se počeja nadzirat krah jedne države koja je dobro izdurala, kad se nacionalno domoljublje, doduše stidljivo, izvlačilo iz mraka, naš junak je služeći vojni rok u Mariboru uzeja kemijsku u ruku i na istrgnutom papiru iz nekog rokovnika ispisa želju da ga komunistička partija Jugoslavije primi u svoje redove jer mu je to najveća želja u dotadašnjom životu. Ističem Jugoslavije a ne Hrvatske jer je JNA to. Normalo, naveja je majku koja je već tada bila senior te iste partije.
Zatraženo, odobreno. Crvena knjižica sa zvizdon petokrakon mu je stalno bila uz srce, u žepu od jakete.
Amo malo razjasnit. Znači, prihvatija je doktrinu, učenje, nauk i ponašanje po pravilima komunističkog obveznog djelovanja. Nije se sa njima za zajebavat. Normalno da se na sastancima izlivala tuga za dragim vođom, da se zaklinjalo u Bratstvo i Jedinstvo, kontra mržnje prema drugačijima.
Sve do devedesete, a onda su zapuvali malo drugačiji vitrovi, tribalo se pristrojit osluškujuć što se u okolišu zbiva.
Naš junak nije glup. Sa pravnim znanjem, pismen i odgovoran, prikrca se u stanje obećavajućeg. Triba služit. Ko jebe ono prije. Količinom tvrdnji po logici zaboravnog zakona lako će on to obrisat spužvom zaborava. Ne zanima ga SDP ko kolegu mu Petrenela, već odma valja uskočit u vlak koji vodi u blagostanje.
No, ko i kolega priskakač Peternel, zaboravi da vrag znatiželje stalno čačka.
Sad su tu pusti libri koji privlače pažnju, dvorane se pune, istomišljenika ne fali, i svećenstvo se ponekad pojavi, tv kamere ga ljube, i gledanost biva zadovoljavajuća.
No ja ni u ludilu neću na te promocije. Zašto? Ne volin tu vrstu ljudskog roda. Gadi mi se svaki interes začinjen sa lažima, bludom i prevarama. Što sad? Jedno je sigurno. Ni Dujmović, ni Peternel, zasad neće krenut ka Nobilu, ma će pojmljivo osluškivat kako taj PRAVI SDP napreduje te nije za odbacit misao da će njih dvojica pričekat na nekoj stanici da se ukrcaju u vlak čežnje.
Oni i njihovi promotori, a tu je sva sila bivših Sekretara partije, imadu potrebito iskustvo preobrazbe.
Bit će ludo na političkom bojnom polju Hrvata. To se pobro moj izmišalo da ni UDBA više ne znade tko je tko, a kamoli što je bio.
Svakojaka događanja pristižu na vidik i moran priznat da nije dosadno. Iznenadija san se, stvarno, da mi obični građani plaćamo socijalno i mirovinsko osiguranje pustim umjetničkim licima, zabavljačima, koji kao kubure sa sredstvima za život! I onda Mile Kekin izjavi da on zarađuje dnevno toliko da mu zapravo ne treba ta briga. Ok, zakon je takovi, nudi i što nebi uzeja. Čisto ko suza. No provlači se jedna misao, humanitarnost. Nema lipšeg osjećaja od onog kad pomogneš a pružena ruka ti zahvali dok niz lice klize suze radosnice. Pa kad u svom daljnjem koračanju kroz život skontaš da je tvoja pružena ruka dala rezultat sigurnog zbrinjavanja onih kojima si potriban. A ima toga kod nas, silno puno ima.
Ja iman invalidsku mirovinu od cca 600 eura. Akademski san obrazovan, silno puno radija i pridonosija društvu, humanitarno uvik u nekom điru, a zapravo nemam penziju koja mi je dostatna. Nit se bunim, nit tražim, ali me žalosti što nismo u društvu razvili takav sustav koji će pravično raspoređivati društveno bogatstvo.
Gade mi se grebatori, oni koji se nude narodu da ih vode, a pri predstavljanju na ruci im satovi od 50 tisuća eura. Gade mi se oni koji grebući se uz vlast, koja bila da bila, samo svoj interes imadu prid nosem. Oni će toliko lajat, obećavat, lagat, nudit do gadljivosti, dok za njih to ima smisla. Oni su vično zahvalni istinskim braniteljima što su im „darovali“ slobodnu Domovinu kako bi nesmetano zgrćali bogatstvo, no ni zuc da izreknu zašto i sami nisu obukli maskirnu uniformu i junački krenuli za onima u koje se kledu. A imali su taman onoliko godina di im je snaga na vrhuncu. Imaju opravdanje, imali su pametnijeg posla. Valjalo je „zaradit“ oni prvi miljun za koji ih ne pitaj. Prođe to, zaboravi se.
Žaj mi je pravih političara, onih koji vridno služe, koji pošteno daju sebe narodu, koji nemadu vrimena muljat, no na njih nasrću ovi novovalni kojima smetaju.
Bit će zabavno pratiti nova nadmetanja, nove vizije, nova obećanja, uvjeravanja i pozivanje na druženja jer, Bože moj, na novi cilj triba stići pa nastaviti po starom.
Nobilo, Peternel, Dujmović, i mnogi Sekretari SK-a traže svoje ugodno misto u društvu, prilagodljivi kakvi jesu, triba li sumnjat u njih.
Komunjare opasno stežu obruč okolo istinskih komunista.
Zgužvanost je naša sudbina.
