S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

NISMO KADRI PRONAĆ KADAR

Ante Tešija

 |  sij. 9, 2024

ČOVIK (I)STINA

Radija san svoj posal u Slobodnu Dalmaciju, nisan se puno petlja u hijerarhiju rukovođenja jer su me moji zadaci zaokupljali pa i nisan ima ni volje ni vrimena.

Bilo mi je dobro. Savršen sklop zadovoljstva i potriba. Slobodna je u taj zeman stala jako dobro.

Saznah da se na vrh hijerahije smistija novi čovik. Opet bez mog interesa za tu značajku jer gazda je gazda i tu se puno nema za saznat.

No vraga je tako. Dobih poziv da prisustujem kolegiju, ponediljkom, u njegovu uredu na vrhu zgrade. Pojma nisan ima zbog čega mene zovu, no uredno san se uputija skalama i drito u ured kojeg nisan poznava.

Ma poznava san sve okupljene jer su svi iz rukovodećeg kadra, svih službi. Bacin pogled iz zadnjih klupa i ugledah mlada čovika. Pristojna izgleda, no kad je progovorija sat vrimena san osta zavidan u interesu pažnje.

Sve dalje je bajka. Takovog čovika i nadređenog moš samo volit, slušat i dat od sebe maksimum u rezultatima svog rada.

On je to zna, poštiva i nagrađiva.

Demokracija nije tako posložena da udovolji potribama. Izneredila je Slobodnu, i njega i mene. Lipota suživota i radosti suradnje se razbacala po kantunima privatno partijskih interesa pa se sa 120 000 primjeraka strovališmo na desetak tisuća.

Njegov put mi je uvik bija prid očima, jer smo se susretali, ćakulali i postali van radni prijatelji.

Danas smo svidoci da je taj gospodarstveno ekonomski dragulj spasija Split od financijskog ropstva. Sto milijuna eura je uspija zabrenzat da ne odu u žepe kapitalističke nemani.

Ima tih dragulja svudi oko nas. Ima ma nam nisu interesantni. Zašto? Jer je demokracija svojom nakaradnošću ubila smisao biranja vridnota.

Jel tako Sokrate?

RAD NEDILJOM

Bija san poslovođa u samoposlugu, moj prvi radni dan. I tako sedam godina dok se ko ekonomista, studij uz rad, nisan uvalija u ured.

Radili smo i nedilju. Od 7 do 12. Nitko se od zaposlenika nije bunija ma smo uveli praksu da uvijek netko taj dan bude slobodan. I inače bi jedan drugom pomagali tako da se znalo i priko sedmice bit slobodan.

Ako netko kaže da je to bila tiranija, laže. Jer su tada radnici bili pošteno plaćeni a puste povlastice su bile prisutne.

Ovo danas, ovi đumbus radit-neradit ili ovi mogu-ovi ne mogu je bacanje prašine u oči, muljanje i šteta. Koga god san upita za mišljenje malo tko se nije složija da triba pustit rad nediljom tko hoće, a tko neće nek zatvori. Uz to ide opaska da se taj dan ima platiti dupla dnevnica.

Virujte mi da bi bila gužva za radit.

Kažu moderni moderatori savremenosti da radni čovik mora imat dan odmora. Dobro, mora li to biti nedilja?! A što sa radnim čovikom koji radi u bolnici, na pumpi, vozi autobus, vatrogascima, dežurnim službama….?

Što sa njima. Zar se auto ne može dan ranije natankat gorivom, zar se u bolnici ne može bolesnicima dat suva rana i tablete dan ranije, zar se čovik mora vozat u busu…? Moga bi do sutra.

Ostavite se ćorava posla, dozvolite rad i poštenu naknadu a molit se čovik može i u dnevnom boravku kao i na radnom mistu.

PETARDE

Iša san prije Badnjeg dana na kavu u svoj omiljeni kaffe „Akademia“ a da bi tamo doša moran proć pored prodavnice „Mirnovec“ di se prodaju petarde i ostala sranja.

Vidin popriličan red, ko i svake godine. Na kraju reda, skoro na cesti, on i dvoje dičice koje drži za ručice. Znamo se.

-Opa, evo i tebe iz Splita u Solin?!- zajebantski ga pozdravim.
-Doveja dičicu da in kupin koju petardu, Božić je. Štaš.
-Kolko su ti stari?
-Mali sedan a ona pet godina.
-I nije te straj?
-Čega?
-Da ti ostanu bez prstića?!
-A ne, ne, pazin ja na to.
-Pozdravlja te moj Laki.
-Kooo?!

-Moj pas, koji već drće, ne izlazi ispod deke a prestane tek oko petnaestog sječnja.

Oša san, mislite li da nije svatija? Ma jeste.

Mislite li da neće i dogodine doć na istu adresu? Oće.

A da zabranimo ovo sranje?!

ŠIRINA

Ovo je već sprdačina! Ovo više nema smisla ni napominjat! DIV tabelu uvatila rđu a Širina se nešto gadno suzila.

Zar smo toliko bedasti, jadni i nemoćni da nismo kadri pomaknit ovu glupu igru u smeće.

Nigdi javnog objašnjenja, nigdi dokaza da se kreće. Do lita je još pet miseci i da oće ne mogu ništa napravit.

Eno ugledah da razmontiraju Isusov kip.
Bože pomozi!

DP I CAJKE

U Dicmu se pokrenula inicijativa osnivanja HPC-a, Hrvatske pravoslavne Crkve.

Da je namjera časna ne triba zborit no bojin se da ugledavši vođu DP-a, i šareno društvo, sve trče pod sumnju. On i njegovi odlučno galopiraju u svaku poru društva sa samo jednon namjerom. Ugrabi što više, vrime je.

Još kad je pozva da i pucanjem triba neke probleme rješavat, ko da metak ne znade skrenut,onda sebe promovira u opasna aktera svakodnevnice.

Cajke i folk sa istoka, iako bi zabranija, ni metak neće zaustavit jer mu i kolega rado cupka pod notama harmonike pravdajući se da ga zanija sevdah.

O prtljanju u školsku lektiru nije potribno više trošit riči no kad shvatiš da će već sutra neka njihova novitada ugledat svitlo dana, onda ovi D pokret skreće puno toga na stranputicu.

KLEČI, KO TI BRANI

-Što ti misliš o ovima koji kleče prvu subotu u misecu?-upita me jedan koji me uvik nešto ima za upitat.

-Kume moj, živimo demokraciju, to je njihovo pravo i nitko se tu nebi triba mišat dok oni ne ruše neki zakon.
L

-Ma znan, ma šta će in to?

-Naša si krivog da ti to razjasni. Meni ne smetaju. Iman svoje vlastito mišljenje.
-Jab’ to zabranija!

Ošli smo svatko na svoju stranu a meni ostala buba u glavi i daden se u razmišljanje dok san brojija korake uz Riku.

Zašto se digla tolika frka oko desetak muškaraca koji žele pozornost, koji nešto molitvom traže, koji svoja kolina izlažu tegobama i koji rane sate prve subote u misecu radije marširaju i mole neg’ da spavaju.

Ne petljaj se u tuđe, poštuj njegov mir da bi sačuva svoj.