Grad Solin ZP Izdvojeno

‘OD BUDIMPEŠTE DO RADUNIĆA’ NOVI ROMAN NAŠEG KOLUMNISTE

Neven Gabrić

 |  velj. 19, 2023

Svaki tjedan na našim stranicama imate mogućnost pročitati kolumnu Ante Tešije, gdje on na svoj način tumači, opisuje, kudi i hvali sve vrijedno pažnje što nas okružuje.

Pošto mu uskoro iz tiska izlazi nova knjiga, roman ‘Od Budimpešte do Radunića‘ red je da najavimo to djelo i da upitamo Antu o nekim stvarima koje nas zanimaju.

Dopalo me da ja obavim taj intervju pa sam sa zanimanjem postavia pitanja, odgovori će vas zasigurno zanimati.

Ante, koja je ovo knjiga po redu?

Ček da zbrojin. Šesta.

Tema.

Roman. Povjesno autobiografski. Da pojasnim. Roman je posvećen mojim precima, didu, babi, ćaći, materi i nama koji smo se izlegli. I svim mojim suseljanima iz tog zemana. Radnja od 1908 g. do 1990 g. Naime, kad sam jedne zime u mojoj kući u selu Raduniću, pod Svilajom, čeka večeru iz bronzina, u društvu ćaće i matere, pala mi na pamet sjajna ideja da upalin kasetofon i da mi njih dvoje na traku ispričaju svoj život. Malo su se nećkali, ne kužeći što mi to triba, no kad je priča krenula u sat vrimena san sve dozna. Bilo je to 1980 g. Nisan moga virovat kojon lakoćom su mi sve servirali, nevirovatno pamćenje sa datumima, događajima, likovima i društvenim prilikama.

Moj stari Šule je bija poseban lik. Posjedova je nevirovatan talent u pričanju. Do u detalje, na samo njemu znan način, dočara bi tu svoju priču. A ima je što ispričat. Njegov život je bila čudno posebna avantura. Ni dan danas nisan načistu da je to bilo moguće.

I tribalo ti je ovoliko vrimena da to staviš među korice?

Ma iz prve nisan ni mislija sve to napisat i objavit. Vrimenom san doznava za još puno podataka, detalja, te je prokljuvala ideja da im se odužim za svu ljubav koju su mi poklonili. To je moj dar njima. Takova ljubav, suodnos, svatko ko doživi sritan je. Njima sve dugujen. No pojavija se problem kako da postavim radnju. I odlučija san da to bude dan rođenja mog starog do dana kad san ga ispratija na vični počinak kod Svetog Jure u Ogorju.

Čudan je naslov. Mnoge očito zanima otkud Budimpešta?

Pa tog dana kad se on rodija, u bjedi i siromaštvu, njegov ćaća, moj did, je bija daleko. Služija je Austro ugarskoj monarhiji u dalekom Budimu. Moja baba Jela je zatrudnila za njegova dopusta a da on to nije zna a ona mu nije tila javit. Tila ga je iznenadit. Desija se veliki belaj. Umrla je kad je maleni navršija godinu dana a on je bija u bolnici, nije moga doć. Selo dite gojilo sa ćikaron mlika i koron kruva. Spava bidan na slamnatoj koćeti. Možete zamislit takav život. Ćaća mu se vratija bolestan, živija par godina bolestan, i on partija.

Koja sudbina!

Nevirovatna kao i njegov daljnji život. Kad sve to gledan sa ove distance, naprosto ne virujen da se tako može uspit preživit. U taj davni zeman u mom zavičaju harale su velike bolesti, kosile dici živote, u neimaštini i izoliranosti on je uspija opstat. Priča koju san ispriča mnoge će ostavit u nedoumici, no istinita je jer mi nije namjera skretat u nepoznato. Ispriča san ja nju na moj prepoznatljiv način i ne sumnjan da će mnogi pronaći sebe, i svoje, u sličnom. Moj stari je potpuno sam, nejak, nezaštićen, gladan, gol i bos, odlučan krenija u borbu opstanka di ga je na životnoj stazi dočekivalo toliko zamki koje je on zna izbjeći ma malo je manjkalo da nastrada. Bija je sluga u jednoj posebnoj i plemenitoj splitskoj obitelji. Da ne prepričavam dalje, u tristotinjak stranica će bit sve ispričano.

Što očekuješ od čitatelja?

Ako bude po starom, očekujem, prvo pravu posjetu na promociji u našem Solinu. Bit će iznenađenja. Ako bude po uzoru na knjigu „Života pod Svilajom“, bit ću ponosan i zadovoljan. Ja nisam netko tko puno očekuje, traži, moli ili nudi jer ja sve ovo radim iz hobija. Mene pisanje spašava. Crka bi da dnevno nešto ne napišen. Reka san sebi, kad izdaš desetu moš i umrit. Pravac mojima ka Svetom Juri.

Ali ima novih naslova u pripremi?

Da ima li! Tri napisana romana. Prvi koji će ugledat svitlo dana je „Cestarov sin“, također autobiografskog karaktera ma na malo posebniji od mog uobičajenog načina. Potom krimić „U zagrljaju sumnji“ i roman „Spomenar“. Sve je to napisano, triba lektorirat i skupit lovu a to je malo teže. Nekad davno kad san radija u „Slobodnu Dalmaciju“, tisakanje i izdavaštvo, najlakše je bilo nać sponzora, malo teže napisat. Danas je obratno. Ja san primjer.

Znači, nema sponzora.

Jok. Presta san tražit. Privarilo me na par adresa pa više ne pokušavam. Očito nisan interesantan onima koji drže kesu. Ovi kojima jesan, koji me čitaju, nemaju šoldi pa malo tko i kupi knjigu a ja dajen jer neš ti autora ako ga se ne čita.

Tebe se čita. Znan po brojkama s portala.

Znan ja to jako dobro. Svaki dan se susrećem sa ljudima koji rado čavrljaju o mojim knjigama. Nema tu laganja, prepoznajen iskrenost i to me raduje, daje mi volju pa deren po laptopu do kasno u noć svaki dan. Koji je to gušt kad ti netko prepričava tvoje djelo. Neopisivo.

Bilo je i nagrada?

Da. Bilo ih je dosta ma više ne šaljen na natječaje. Starin. Ovakav vid mi je draži. Solin mi je sve da što triban. Tu djelujen, ljudi su sjajni, susretljivi. Naša san sebe, spokojan sam.

A zašto ne pomogne vlast? Valjda bi im tribalo bit u interesu?

Ta priča je završena. Rečeno mi je, iman pismeni dokaz, da moj rad nije od interesa za Grad. Jasno i kratko. Prihvaćan to. No žalosti me kad spoznam da neki drugi, mlađi, talentirani, također nisu na popisu. Šta ćeš, umjetnost vlasti ne ljube.

Ali, koliko ja znam ti od prodaje svojih knjiga pomažeš potrebitima.

Tako je bilo i bit će. I od ovog romana ću dio odvojit potrebitima. Humanost je nezamjenjiva na prvom mistu ljudskosti. To su me naučili glavni likovi mog romana, tako i ja učim svoju dicu. Kad bi svatko od nas odvojija ono što mu ne triba i poklonija potrebitima, planet Zemlja bi bila bezbrižna u blagostanju.

Kad će promocija?

Mislim krajem trećeg ili prva polovina četvrtog. Uvik iskrsnu neke nedaće pa to triba uzesti u obzir.

Poruka?

Dođite. Bit će interesantno. Bit će i iznenađenja a i dobra kapljica uz zalogaj.