S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

OKUKE I ZAVOJI. U NAŠIM GLAVAMA  

Ante Tešija

 |  ruj. 30, 2021

RUPOTINA

Moran priznat da još drćen pri spoznaji da je pet mladi života moglo bit izgubljeno.

Izgledi su bili mogući da slučajno kroz rupotinske opasne zavoje nije vozio mlad momak u društvu svoje cure. Upravo taj par je ona lipa spoznaja koja nas čini bogatima i dokonima kako nije sve crno što nam se prid očima valja svakodnevno.

Taj momak i cura su heroji sadašnjice, uzdanje i nada, projekt u koji nam valja ulagat. Oni su ona strana našeg hrvatstva koja se zaobilazi a prioriteti daju na pogrešne adrese. Oni su skriveni dragulji koji očito nikada nebi ugledali svitlo „medijskog“ dana da se tragedija nije ispriječila na njihovu lagodnom druženju.

Đaba sva prenemaganja odgovornih, onih koji na ceste Rupotine ne bacaju pažnju, jer oni i nakon ovog nemilog događaja neće „zasukat“ rukave i stvorit uvjete da se ponovo ne nađemo u straju. Kolnici teško da će se projektirat, sigurnosni uvjeti će im biti skupi a prioriteti će se očito bacat na neke promašene parkiće po tupinolomima di jedino noćne mačke vode kolo.

Ja ko laik kontan nešto okolo nadzora i uporabni dozvola. Svako društvo za sve što se počme kopat i prenamjenjivat bi tribalo imat plan, projekt, nadzor i izdanu uporabnu dozvolu. Ceste su u posebnom statusu te pažnje. Nema otvaranja dok se ne steknu ti uvjeti. Cesta nije cesta  ako nema sve siguronosne uvjete. Trotoar je nezaobilazan faktor uređenja. Saobraćajni znakovi su obveza a sigurnost se ogleda u sprečavanju onih koji krše propise. Oduzimanjem dozvola i drakonskim kaznama.

Rupotina je obična rupetina od koje su gradski oci Solina davno digli ruke. Nije li tako?

Tu niču savršene kuće izgledom ma bez sadržaja koji naselje čini pogodnim za život. Tu je svatko na svoj način stvara uvjete. Kordinatori vlasti to nisu ni pokušali kontrolirat. A upravo izglasani prostorni planovi bi morali biti zakon kojeg se ne može zaobilaziti.

Kažedu da za trotoar vlasnici ne daju dil svoji parcela. Ja u to ne virujen. Sa ljudima valja uspostavit odnos povjerenja, ispunit obećanja i sklopit trajni savez na obostranu korist. Zašto toga nema?

Vidin da je na prosvjed izišlo pet ljudi. Pet ljudi se usudilo doć i dignut svoj glas! Di su ostali? Doma, side u straju i navici nezamjeranja. To je ta naša opaka navika koja ljude gnječi. Ko da su robovi, žive od milostinje. Dajte, molin vas preuzmite odgovornost. Jer da se desija belaj sa ovo petero dice svi bi zajedno bili krivci. Na ovaj ili onaj način.

Dok Rupotina i sva prigradski kvartovi grcaju u potrebama sređivanja stanja dotle se centar neumorno šminka u nakani da se Solin prikaže ko uređen Grad bez manjkavosti.

A o roditeljima ove petorice maloljetnika nije potribno trošit riči. Što god napisa, bit ću u krivu.

Ne ponovilo se.

LOKALNI  REVOLVERAŠI

Pita me jedan da koji mi je, zašto izazivan, zašto se ne minjan, kad i sam vidin da nema koristi.

Nisan tija puno parlat već san izusti jednu jedinu rečenicu dok san ga ostavlja u nekoj nevjerici.

„Nisan ti ja moj sinko utra u gujicu ovoliko godina da bi danas, star, bolestan i nikakav, laga, mulja, kra i pogodova.“

Zaista, čovik se upita što bi se tribalo desit da nas snađe barenko nada da gremo u pravom smjeru. Meni na pamet pala jedna ideja. Sasvim normalna i moguća. Minjat zakon o lokalnim šerifima.

Mislin da u svitu ne postoji nešto slično. Aj dobro, suce moraš ostavit neovisnim i pomalo nedodriljivim. Ma zašto smo u to jato ugurali lokalne šerife.

Razumi li naš čovik, uopće, o čemu se tu radi? Ne razumi! I očito ga nije briga.

Uzmite u razmatranje neke naše općine i gradove di ista osoba vlada već više od dvadeset godina. Ma ima on regulatorne faktore kroz vjeća ali to njih ne zabrinjava. Može to vjeće biti sastavljeno od najpametniji bića u državi no oni ne mogu stvar istrat na čistac ako šerif nije za to.

Njih se raspušta a lola mamuza dalje i čeka nove žrtve.

Ukinut to pod hitno! Mandate svesti na broj dva ( 2 ). Inače smo ga najebali. Diktatori u samo jednom mandatu razviju svoju strategiju do neprepoznatljivosti ma i do nedodirljivosti. Jebe se njima za zajednički interes, služenje narodu kad su oni sami sebi cilj opstanka i ostanka.

Razviju mrižu podobnosti i armiraju „zid“ nepristupačnosti tako da svoj „titoizam“ tumače ko mudrost a zapravo su u pravu. Oni samo rade ono što im mi dozvoljavamo. Oni nas izanaliziraju do u detalje dok mi gucamo njihovu „bevandu“ populizma i sami sebe jebemo u mozak.

Ima san čast slušat jednog zaista posebno maćanog po tom pitanju.

„Ja ti znan na mom terenu na kog mogu računat. Iman evidenciju. Točno znan ka’ mi glasač umre i ka’ postane punoljetan. Valja to kume moj pratit. Osluškivat i davat pažnju. Ol mi je teško uturat se kod svakog od njih. On iznese svoje muke a na meni je da prosudin. Moran uzest u obzir koliko piza. Sistematičnost je moj zadatak. Osujeti onog koji smeta. Kupi i njega ili ga odstrani. A vjeće? Malo je njih a da nemaju cjenu!“

BURLESKA  IZ  ROGOZNICE

-Kolega, amo na tiskovnu u Rogoznicu?

-U Rogoznicu! Komu?

-Tvom ozgara. Sazva tiskovnu i gren poslušat. Možda bude i punjeni paprika!?

-Aj ti. Poidi za mene.

Ni mi vrag da mira pa san pogleda prenos cile presice. Bog mi je svidok da mi se to gadi, ma jebi ga kakoš pisat o nečemu ako nisi svidok.

Da puno nebi gargaša moran reć da san prisustova jednoj medijskoj burlesci nedostižne jadnosti i bedastoće.

Svit se razvija, znanost piči samo tako a mi se zadovoljavamo ovakvim srozavanjem puštajuć ga da nam bude svidok u svakodnevnici.

Nebi ja puno o sadržaju, jer pun sadržaj u vrići ne znači kvalitetu. Ovakav vid pokušaja obmane koji završava rečenicom, „ Ajmo na pršut i sir iz mog OPG-a na bazen“, dovoljno govori o smislu uvjerljivosti onog što si upravo izgovorija.

Ma jednu karakterističnu zaključnicu se moglo izvući iz predstave.

Sve što je dotični negativnog izgovorija na one koji su ga brenzali u srljanju, odnosi se na njega samog i tužnu svitu koja mu je slinila poza šije.

Ali, pokušaj je legitiman čin.

On baca rukavicu u lice svakom razumnom čoviku pa tako i meni. On kaže da nema, i nema, dlaku na jeziku i to ističe ko čin vridan poštovanja. Ok, zar onda i mi koje vriđa ne možemo „obrijati“ svoj jezik i bit u istoj ravni bez milosti.

Vražije je imat vlast i jezdit prostoron nedodirljivosti te to sve izgubit i bit u zapećku. Vražije. Zato ne čudi silna energija  i trošak u pokušajima pituravanja, u pozitivno, svoje prošlosti te u negativno onih koji su ga svrgli sa trona.

Jebi ga, politika je maraton a za to se triba znat obuć.

STIGLA  LOVA

Lipo je svidočit veselju vrha Države dok nam radosno šapću kako se briselska kesa otvorila i kako smo na račun dobili slno veliki iznos eura.

Slušamo svakodnevno o projektima koji će se realizirat ton lovon a ja nekako vrtin glavon i pitan se jesmo li sposobni sve to ukrcat u korisnost i razvoj. Hrvatska po svim svjetskim pokazateljima tone, zauzima najgora mista u usporedbama, pa strah i nije baš neopravdan.

Ulagat će se. Ulagat di demokratska vlast odluči. A ovi naziv „demokratska“ nije jamac da će to baš proć „kako valja.“

Pitaju me moji ljudi iz podno Svilaje, nije li ovo trenutak da se naše „mrvice“ riše i da ko ljudi skontamo da se i na nas misli. Ne znan in dat odgovor. A kako i bi moga kad se mi nigdi ne spominjemo.

Špartaju ministri po Dalmaciji, nude se suradnje, potpisuju ugovori, obećaje….. Mog zavičaja nigdi u spomenu!

Što nam je radit? Sve razgovore smo obavili. Porcije obećanja i uvjeravanja smo primili. I onda se stalo. Valjda je to dosadašnji način „amo ih se rišit“ ma mi nikako ne kanimo od sebe radit arlekine.

Na tiskovnoj konferenciji u Solinu, pored spomenika solinskom prijatelju Papi Ivanu drugom, pri predizbornom nuđenju, razgovjetno san upita čovika iz našeg kraja, koji 12 godina vlada SDŽ-om, o razlozima zašto nas se zaobilazi, našto mi je obećao da će se sve prominit, nabolje, ako mu dademo novo povjerenje.

Dobija ga je u vidu koalicije i zaista planiramo posjetit istog sa upitom kako kani ispravit nepravdu prema našem kraju. Bit će to još jedna uzaludnost no ako ne pokušaš onda i priča nema smisla.

Ostaje nam novi ciklus traženja, moljenja i uvjeravanja.

Samo ovaj put na malo drugačiji način!

VLAŠKE  PRIČE  NA  PRIČIGINU

Volin pričigin i smatran da je idejni otac profesor Petar Filipić pogodija u sridu.

Pratin ga od samog početka i viran san pratilac te san sideć na ledenin skalinama amfiteatra u Domu mladih zamišlja kako bi i ja jednog dana možda moga doli sest i nešto interesantnog parlat. Znan ja da je to skoro pa nemoguće jer su neki drugi, bolji, to zaslužili te da se pojmljivo biradu oni koji imadu što reć a da ne čitaju.

Svoju šansu san vidija onog trena kad su se i vlaške priče prišuljale na program. Znan ja da Mladen ima u rukavu svu silu interesantnih vlaja koji neće osramotit naš kraj. Ove priče na zadnjem pričiginu su to opravdale a pričaoci su sjajno obavili posal.

Ali, ja san osta tužan. Nervožast i zakinut. Već dugo ja promoviran svoj vlaški kraj po medijskom prostoru. Na ozbiljan i šaljiv način. Sve se to prima na zdravo tle te i moja nada da ću bit dil te priče nije bezraložna.

Pošto san ja čovik sa jezikom dužim od noge, pošto ne znan mučat, tako san mom priki Mladenu i reka jednu istinu. „Nije vlajland samo Imotski!?“. Sugerirajući mu da malo promisli o možebitnoj nepravdi spram šireg područja vlaškog šetališta te da nije vrag da se interesantne priče sa ovog terena ne mogu ispričat publici pričigina.

A ja ih iman na desetine. Obrađene i spremne.

Ali, jebi ga, nisan ja selektor.

VJERNICI

Negdi san peška žalopojku crkve kako nisu zadovoljni samopopisivanjem građana. Iz nikih izvora su saznali da zločesta dica, roditelje te senilnei dide i babe upisuju ko ateiste i to odma ide u statistički podatak da se broj vjernika smanjuje.

Kaptol grmi a novinari blizu oltaru osuđuju tu raboto ko nešto nečuveno, nakaradno i za svaku osudu. E sad, koji su razlozi za to da unuci zajebaju starije moš mašti pustit na volju. Virovatno iz zajebancije ili osvete po nekom pitanju neispunjeni obećanja oli želja.

Jednostavno rečeno, unuci odlučuju umisto starčadi. I što je tu čudno? To je čisti revanšizam. Kako to? A lipo, ovako!

Ima li i jedno novorođeno dite šansu da do svoje desete godine išta odlučuje o sebi? Nema! Ko pita dite koje tek proćiri dali se želi krstit, pričestit, krizmat i ić na vjeronauk!? Nitko. Odlučuje se u njihovo ime. A da li je to pošteno? Pa i nije.

I zašto bi onda bilo čudno što ti mladi vraćaju iston miron.

DILEMA

Nema lipšeg trena od onog kad dobivaš pohvale i pozitivu na svoje dilo. Ja san umislija da san neki pisac i u pozno doba života da se na lupanje po tastaturi a materijal se množi i traži tiskanje.

A to košta! E da san to počeja u vrime mraka onda nebi bilo sputavanja iz razloga što se lako moglo nać sponzora a to ne govorin bez veze, jer san upravo ja radija posal okolo tih tema.

Nema jače kritike od samokritike. Ja san tu baš uporan. Sve što napišen u to sumnjan. Sve dok mi drugi ne kažu suprotno.

Izda san jednu knjigu nakon dugi niz godina kiseljenja u škafetinu a da nije bilo prije Mie još bi i danas rukopis skuplja prašinu.

Petsto tiskani komada se odselilo od mene a svakodnevno, i nakon deset godina, ljudi traže istu.

Tiskat nanovo ili ne!?

Što me muči? Isplati li se srljat u trošak kad se danas knjige ritko kupuju. Svi misle da primjerak, na ovaj ili onaj način, zaslužuju i silno se omuse ako im spomeneš trošak.

Ja do sada ni jednu tuđu knjigu nisan tija uzest mukte. Zašto? Zbog autora. Tko nije u tem điru ne znade za taj silan trud stvaranja. Ni jedna cjena nije dostojna tog mrvljenja. A meni je pisanje gušt. Još veći ako se čita.

Sad san u dilemi, a one gadno znaju čepit.