ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
POZORNICE BEZNAĐA
Ante Tešija
JA U TO NE VIRUJEN!
Ka’ te stegnu leđa, i ka’ moraš ležat a na ekranu ništa, moraš nać neku zabavu.
Alaaaa, u 13 je Maminjo.Javlja nam se iz druge države. Najava je dovoljan razlog za slušalice u uvo i otplovit u svit s’onu stranu normalnog.
Moran priznat da san se zgrozija nakon odslušanog. U prsima san ositija niku prazninu, pomalo straj i silnu ljutnju. Ne zbog zatvora, već zbog izrečenog, u što ne virujen. Naprosto neću da virujen. Molin Boga da se dokaže kako je najveći manipulator iznija rpu laži.
Sve drugo osin toga je katastrofa. Dva posto istine je tragedija za hrvatski narod, za našu dicu. Beznađe bi tada zavladalo našim životnim prostorom.
Boli me kurac za Mamićom, Dinamom, sucima i svim rezultatima i zaradama u proračun, ma mi je silno stalo da se konačno naše pravosuđe stavi na čvrste noge i ponese teret normalne budućnosti i naših osakaćenih života.
Odmah, već sutra, nacija mora dobit odgovor. Čist, istinit i jasan. Istina digod zaboli, ma od neke točke se mora krenuti naprid.
Ovo je točka di nam ne tribaju mutna objašnjenja, dvosmisleni odgovori i bižanje u zavjetrinu. Ovo je trenutak obračuna sa svim mamićima i društvenim „svecima“.
Ali, ne daj vraže nadu. Jutarnji objavija foto-video dokumentaciju iz koje se prosula dokumentacija za sumnju da je ono u što neću da virujen labavo.
Kerumov „Pršut“ i Mamićev takujin, pozornice beznađa.
OPARA OPRA LJAGU SA SMOJE
„Alo, barba Smoje, jeste li čuli“?
„A ča to?“
„Pa oslobodilo vas krivnje. Čisti ste. Morete se veselit. Vaš Grad Split vas je prizna?“
„Ma ča mali pizdiš!? Nisan ja kurbin sin da bi me nikor priznava!“
„Ne pizdin neg’ čitan da ste konačno dobili nagradu za životno dilo. Crno na bilo ovod piše.“
„Kažiješ , za životno dilo! Pa pizdune jedan ja san već dvajestpet godišć ode u ladu borova, mrtav! Ča bališ?“
„Ne idite se. Samo san van tija reć da ste konačno sprali sa sebe one optužbe. Ljagu.“
„Ko me to opra?“
„Komišjun. Oni isti koje se pusto godišć ni usudija. Sa’ će gradsko vjeće to prihvatit i morete doć preuzest nagradu.“
„A ko to potpišije. Mislin, ko je ti koji me opra?“
„Opara“
„Je to oni ča je reka kako san pripisa, ukreja, ideju za „Malo misto“ o’ njegova strica,a?“
„E, taj je“
„Koji mu je kurac. Ol se nabuba diteline?“
„Ne znan, ma znan da sad morete maknit ploču i nesmetano šetat po Splitu.“
„Nisan popizdija. Ko bi osta živ o’ pusti zagrljaji. Znan ja nas. Moje životno dilo su pokopali samnon oneg dana ka’ san partija pod ove bore.“
„Aj barenko poručite čagod ovima koji vas volidu i koji vas nisu zaboravili.“
„Poruči san ja njima nešto, davno, ma me nisu obadavali. Aj ća i ne smetaj mi sa tin pizdarijama.“
„Onda će van ćer primit nagradu?“
„Poruči jon da se nije usuduli!? Jes razumija?“
FORTENOVA , PRAKSA STARA
Jutros san pita mog prijatelja, borca, koji je utuka pet godina ratišta, što misli o vjesti da je Agrokor, pardon Forte nova, ošla u ruske šape.
Gleda me i ni mu jasno. Ispija cilu pivu i tek kad je obrisa brk o’ pine, udostoji se nešto reć.
„A koji kurac me to pitaš?“
„Pa koga ću. Ti si cilog sebe da za našu Domovinu. Riskira si život, razbolija se, najlipše godine živija na nišanu, i ti se sad pitaš što te pitan?“
„A što bi ja tu moga reć?“
„Pa mišljenje.“
„Neman ga. Nisan ja iša branit rodnu grudu da bi se sad bavija onim što ne znan. Stvorena je i ima ko da se brine o njoj.“
„A ‘ko to?“
„Aj u kurac, prođi me se.“
Tako to biva. Umorija se čovik. Nije njemu do visoke politike ni do turanja nosa u poslove za koje nije obučen. On je svoj san ostvarija, ko i svi drugi, pa valjda misli da bi bilo prikoviše da se ponovo petlja.
A zapravo petljanje i nema smisla. Lipa naša je samu sebe predala u ruke onima koji nju i nisu sanjali, ma kad su ju moj prika i njegovi dali njima na pladnju, valja to brajko moj unovčit i profitirat.
Krvlju obranjeno, izdajom rasprodano.
KOLIKO TE PLAĆAJU
„Koliko te plaćaju?“
Čuh iz žvalja čovika koji se nije bija kadar ni zaustavit već onako hodajući u suprotnom pravcu od mog, poruči.
Nasmija san se, sta i ispratija ga pogledon sažaljenja. Razumija san ga. Skroz. Ma ne samo poruku već i jadnost sa kojom je opasan.
A da je sta, ozbiljno bi mu reka da se radi o velikoj lovi, da guštan u konzumiranju slasti i usput bi mu da cjenik po kojemu me on, i njegovi, mogu angažovat.
Tko su ti ljudi koji se ne libe tako primitivno optužit? Zamišljam, što sve ti jadnici bleje kad se nađu skupa, koje monstruozne optužbe siplju i zaključke koje donose.
A ko san ja da im remetin mir!?
Jer, njihovi su il’ na Bilicama il’ u Remetincu. Il’ im je tamo misto.
POSTA SAN SPORTSKI REKVIZIT
Kažedu doktori da mi stariji tribamo puno šetat kako bi nam se tilo očvrslo i bilo otporno na puste bolešćine.
Ja neman teg problema. Posta san ping pong loptica.
Iman spor sa dragon SDŽ već desetak godina. Spor je jednostavan, lako rješiv. No ošlo to malo predaleko, isprimišali se niki bjedni interesi a ja sa druge strane. Ne dan svoje. I neću.
Ma nisan tu ja bitan. Bitno je što se iznaša način kako to ne rješit. Moja upornost me turnula u ulogu sitne bile loptice sa kojom se oni rekreiraju. Di god banen bivan lagano serviran i odskočin ka drugom igraču a on me „pomiluje“ reketon i doda pobri koji čini kariku u nizu neznanja.
Odlučija san stat. Dopizdilo mi skakat od stola do stola. Sad ću ja uzest reket u ruku pa nek oni vraćaju moje servise. Ma loptica nije baš lagana, morat će se potrudit vratit ju.
NOVE RIČI STAROG JEZIKA
Već pet dana pokušavan iznać novu rič koja bi pristajala uz natječaj koji je u toku.
Ne ide pa ne ide. Kako koju sklepan, odma odbacin. Jer nije se za igrat sa maternjin jezikon. Moš lako završit na optužnici, u Jugoslaviji, ili ne daj Bože Srbiji. A da neš bit proglašen komunjaron, ne nadaj se.
Komu, i zašto, je palo na pamet da mozgamo o tomu.
Evo san sam sebi nabrojija trideset riči turskog jezika koje smo mi prigrabili i maltene proglasili svojim izvornim.
Alka, alajčauš, čorapa, šećer, badem, fenjer, ćilim, džaba, kapara, merak, tambura, rakija, tava, šegrt, đubre, papuče, kat, dugme, zanat, ortakluk, barjak, ekser, pare, sokak, kapija, avlija, bunar, čardak, oluk, tavan, čoban, ćošak, čaj, mušterija, ćevap, čorba, pamuk, jastuk, krevet, alat, džep,…….
Eto vam materijala za bit koristan. Prevedite ove turcizme na naš jezik.
DIPLE LOLE SA DIPLOMAMA
Bilo je to davni dana kad mi je osnovni životni zadatak bija školovanje. Mi ozgara smo obično pridodređeni za neki zanat, ritko se ko itne dalje ma nakupilo se toga i kad skontaš, naš zavičaj ima po Hrvatskoj i svitu puno školovani i znameniti ljudi.
Ekonomija je bila najbliža, iako san sanja prosvjetu, te sam se upisa tamo i kao vanredan student ozbiljno pristupija poslu.
Jednom, dok san trča na predavanje, susretnem kolegu koji je iša u suprotnom smjeru.
„Ol’ neš na predavanje?“
„Aj ti, ja više ne gren!“- obrusi mi.
„Odusta si?“
„Jok, Priština i Mostar nude bolje uvjete“- mane mi i ode.
Ovi dana se vode puste polemike okolo diploma koje zasmrde kad pročačkaš. Mene posebno nasmijalo obrazloženje nekog političkog otpatka kad nije zna točno reć di se školova pa naknadno javija novinarima.
-Iman vam ja magisterrij iz kineziologije. Tri godine u Zagrebu i dvi u Travniku.
Sjajan je komentar nikog nepoznatog ispod članka te je šteta ne prinit ga.
-Jebote, nisan zna da autobus staje u Travniku pola sata.
Sav jad našeg nadri naukovanja se krije u tim spoznajama, gdje i kako se štancaju papiri koji „život“ ne znače ali ga obogaćuju.
ZASVITLIT ĆE NAM ZA APRILILIIII
Stiglo nama, koji skrećemo desno iz Splita, semaforsko pomagalo.
Zasad ništa od trajnog rješenja, dodatne trake.
Semafor košta 300 000 kuna. Sitnica. Ako se pokaže efikasano, u što sumnjan, ode u pra lova koja se isplatila za pustu tehničku dokumentaciju. Ako ne, odoše semafori i lova u škart.
Bože, bogata li društva.
DON LOVRE SE MOŽE POČET RADOVAT
Poza one zelene mriže se naziru konture rodne kuće našeg znamenitog don Lovre Katića.
Da se naš don Lovre digne i prošeta bija bi silno uzbuđen i radostan što se rodija u tako bogaton kući.
A tek kad zasjaju neoni, kad profit počme curit, kad svi budu ljubomorni na taj luksuz.
A kakvog sve svita ima, nebi se začudija da promrmljaju; „ Oklen mu pare?“
