ZAGORO MOJA
Ante Tešija
Moje sinjsko putovanje – Pukle mačkule, puklo kolino…”Gospe sinjska, pomagaj!”
Martina Antonjeta Milanović
piše/foto: Martina Antonjeta Milanović
Na put dug 30-ak kilometara, do viteškog alkarskog grada Sinja, odlučilo je uoči blagdana Velike Gospe, pješice krenuti tisuće ljudi. Odlučilo, i krenulo, pa, (po ne znam koji put već) “potegla” i ja . Mlada nisam da bi išla s mladima, oni su iz Solina išli u subotu, ma nisam ni toliko stara, (ne dam se ja), da bi me put obeshrabrija.
Pošla sam, (a šta tajit!?) da zamolim onu Majku “gori” da čuva zdravlje mojih najbližih, a ja da po stare dane napokon pristanem bit teška naiva i naučin lagat (jer ne znan), a danas je to s obzirom da su sve vrijednosti izokrenute i naopake, postala izgleda najveća moguća VRLINA.
Pošla sam tako noć uoči Gospe da bi točno u zoru 15. 08., na blagdan u Sinj i prispila. Išla sam sama, a opet, sama bila nisam. I opet, (valjda dragi Bog tako hoće), samo u društvu mladih, budući da osim par njih, starijima nije bilo ni traga. Pozdravljam tako (ako slučajno pročitaju), male nogometaše “Uskoka” i “Splita” i njihove mame, koji su me putem pratili u stopu, jer su mora bit doslovno svatili molbu ove tete (i bake) da me paze ako slučajno negdi upadnen (a foša koliko hoćeš) i ako mi se nešto, ne daj Bože, desi. Tako sam svako malo čula povike: “Eeeeeeej, di ste nam teta? Jeli sve u redu?” Ma u redu je, di neće bit u redu, kad me vi pazite. Bacili smo tako jednu o balunu, (idol im je, a tko drugi nego Messi, ma ne može svak’ Messi i bit), a nakon malo mojih priča i “savjeta” rekli su mi: “Teta, vi se jako u sport razumite?”, a ja sam od njih naučila kako su Pokemoni i njihovo “vatanje” jedna jako glupa igra pa im se uopće ne sviđa. Kad sam ih pitala kako to da nisu ponili balun, rekli su mi da su tili ali in ćaća nije da. (Bravo ćaća, dobro si napravija, ne more se balun po cesti punoj auta i po mraku igrat).
Pozdravljan i onog veselog čovika koji je cilu ekipu zabavlja pričom o montaži nesritne kužine koju je u putu jedno par kilometara polako sastavlja, a valjda do Sinja i kompletno montira, a poseban pozdrav curi koja me je videći da onako i bez “štikli” u tenisicima nabadam (to mora da je uistinu bila “impresivna” slika za sažalit se), ponudila “Kvikijem” sa ričima: “Teta, oćete papit?” i baš oraspoložila. Inače ka i obično sve je prošlo kako treba. Ukratko, do Dugopolja.., najbrže. U Dicmu je svima uša led u kosti, a vonj gnjoja u nosnice, pa je pala zezancija tipa.., miriše li ovo Lenor ili Coccolino, 
da bi se Kukuzovac ka i obično otega u nedogled, a najsmišnije je kad se sa zadnje okuke u daljini i magli ugleda toranj sinjske crkve, a svi u glas (nakon onog kad će više taj Sinj?!), sritno uzviknuli: “Eno gaaaaaa!”, ne znajući (pogotovo oni šta prvi put idu) da do toga “Eno ga!”, ima još bar pet kilometara i da je spustit se nizbrdo najteže. Pa kad sam već bila na domaku svog cilja, kad su na Kamičku poviše Sinja, u šest uri zadimile i pukle mačkule, šteknilo nešto i u mom kolinu. Gospe sinjska, pomozi da izdržin još ovih par koraka. I…pomogla je! (Napose da napišem kako se divim svima onima koji cili put do Sinja provedu moleći, ma put je dug, a ljudski je pričat, šalit se, zafrkavat. I Andol i energetsku pločicu od čokolade za cirkulaciju i okrepu tila uzet.
