ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
SA PETON BRZINON U RIKVERC
Ante Tešija
OD BARAKE DO DVORCA
Ritko priporučan neki tekst na čitanje, mora me taknit, ali ovi put čak molim.
Preporučan svim solinjanima da kupidu najnoviji broj Solinske kronike, odu na 19 stranicu, na tekst poštovanog Petra Vulića, „Ode i don Lovrina kuća!“
Da ne bude zabune, tekst nije od danas, kad je na mistu te rodne kuće samo prazan prostor, već iz daleke 2004 g. kad se njena sudbina zabrokvala u kapsilu propasti.
Ka što i poštovanom Petru, ni meni nije bitan Kerum, sestra mu Mara, Zet Petroslav, baraka na igralištu NK Solina, vile, terenci, jahte, hoteli i trgovanje, već se sa znatiželjom pokušavam uturit u tu godinu da bi sazna ko je bija na vlasti i tko je dozvolija ovi genocid nad zdravim razumom.
Čisto sumnjan da je Kerum zna za tu zgradu, njenu povjest a najskoli koje se dite u istoj rodilo i odgojilo. Naprosto nije moguće da je baraba znala za don Lovru ili da je ima koji njegov libar u ruke. Teg zemana on je ko lešinar jezdija opustošenim prostorom tražeći plijen obiljužen jeftinoćom.
Ali jedno je triba znat. Kupija je kuću koju su komunisti proglasili kulturno spomeničkim dobrom, na istu postavili spomen ploču uz poruku kako drže do naše prošlosti, vridnota i spomena na one veličine koje su nas trajno zadužile. Valjda je u to vrime zna čitat, valjda je vidija u zemljišnim knjigama taj podatak! Međutim u te zemane njemu se nije čitalo, on je naciji stalno bleja da je matematičar i da ga samo brojke zanimadu.
Netko drugi mu je pokaza put kojim se može zaobići ta komunistička „provokacija“ zaštite. Netko drugi je sve to oplemenija a spomenik barbarstvu će uskoro zasjat na mistu di se don Lovre iskoprca u život. Uzdan se da nikomu neće past na pamet staru spomen ploču ugradit u tu šušur šupljinu.
Jedan bankovni konto će se silno povećati a dali će solinjani prolaziti tom ulicom pognute glave, ne znam.
Ma tribali bi!
BIG BROTHER TE ĆIRI
Moj svakodnevni đir pomalo mi postaje svetinja. Ako ga i jedan dan priskočin ne ćutin se dobro. Prečicon na Glorijet,uz Riku, pored Presidenta, priko mosta, pored starog groblja, isprid Bazilike, priko mosta i eto me na moja omiljena mista ispijanja kave, čitanja novina i druženja sa prijateljima.
Naprosto se ti put usadija duboko u meni, smiruje me i vabi. Sad san osta bez omiljenih mista za kavu no đir se ne minja.
Svako stablo, kamen, detalj, poznan do u sitno. Novine zapazin i študijan.
Dva od kvalitetnog materijala usađena stupa, pored dva mosta, sa očito skupom opremom su mi u zadnje vrime u glavu unila pitanja njihove svrhe. Video nadzor je po meni ljudska nepotriba i namet koji gnječi privatnost. Te male kutijice, velike moći, naprosto te uvode pod kontrolu i svakodnevno biljuže dok šetaš, češeš se, susrećeš i pričaš.
Objašnjenje je prosto i jednostavno. Teren pokrivenosti pripada crkvenoj Župi te je sa te strane potpuno zakonito i opravdano postavljanje zbog zaštite i ničega više.
Jer da jest to bi tek bila tragedija.
Nekad je taj prostor bija pod nadzorom očnih kamera, sustava kojeg više nema. Ma zašto se igramo Big Brotherovskog šoua, meni zaista nije jasno.
Prolazimo ja i moj prika i taman oba stanemo i bacimo oko na tehniku na stupu.
„Znaš li ti zašto je ovo tu?“-upita me.
„Neznan“-uzvratin, očekujući „stručno“ objašnjenje.
„Ovo ti je da se zna ko dolazi na misu“-sasvin ozbiljno će.
„Aj’ ne pizdi. Komu je to u interesu?“
„Onima koji dolaze“
„Zašto njima?“
„Ih tebe“
MILJUNI U MULJU
Ko se još ne sića projekta koji je u konačnici planiran opterećenjem od dvdesetak i kusur miljuna kuna, a nazvan „Jadro, izvor života“
U kavi, ne uz riku, pod klisurinon iskopa, započeja je projekt koji ništa novog boljeg neće donit za suživot sa rikom.
Prirodne nepogode ne poznaju investitora, ne štede nikoga već u svom suludom rušenju, na ovom primjeru pokazuju, otkrivaju, sve zalutalosti ljudskog neznanja i nestručnosti.
Te nepogode neće nikako stati. One će kroz sanacije pozobljati još koji miljunčić. A ja žalin što se nije rodija netko moćan i pametan, pa da „zapovidi“ kako triba šolde trošit tik uz riku, uredit šetnice sa obe strane kako bi solinjani, i pusti gosti, guštali u zagrljaj rike gutajući „mirise“ kaplji Bogom dane.
Ne znan koliko solinjana gušta u toj oazi van ruke, ma san siguran kako će radije biti u blizni Gospina otoka.
POLITIČKE MUDROLIJE
Teško je biti u oporbi. Naročito ako si iz vlasti pobiga, nadajući se da ćeš drugim kanalima izvršit smjenu, turajući sebe ko riješenje.
Teško je kad nemaš opipljiv prijedlog-plan da se društvu nametneš.
Lako je sipljat kritike i nudit rješenja, samo ko nijemi promatrač zbivanja.
„Mi mislimo da Grad Solin može dati 3 miljuna kuna za izgradit dom stradalnicima od potresa na Baniji. Pardon, Banovini!?“
Tako nekako zvuči prijevod izrečenog. Mislim da nema živućeg stvora koji bi da primjedbu na tu tražilicu. Za to izreć ne moraš bit u politici, u oporbi.
Evo ja mislin da triba dati šest miljuna kuna. Nisan li ja sada puno humaniji od oporbenjaka?
No ja bi ih puno više cjenija da san uspija pročitat podatak koliko su osobno potpisnici „apela“ izdvojili iz svog žepa. Znan da humanitost puno više vridi ako se o njoj ne rasiplje u javnosti, ma u ovom slučaju to bi bio baš pogodak.
Zašto je izostao taj podatak, nije teško skontat.
Lako je dilit tuđe. Teško je odvojit svoje.
MOŽE LI SLAVICA SLAVIT
„Trinaest godina dolazin uredno na posao. Nitko me ne obadaje, ne javljaju mi se, ignoriraju me. Priman plaću a da ništa ne radin!“
Riči su nesritnog čovika koji je nakon trinaest godina, optužbe i suđenja za krivicu nad tragedijom Kornata, pravomoćno oslobođen.
Kako se ćuti odbačen čovik? Trinaest godina u raljama jalova pravosuđa, suživota sa žrtvama, u osami vlastitog propadanja, bolujući i stareći.
Virovatno se u njegov život uvuklo olakšanje no sumnjan u to, jer sumnje ostaju i dalje. Zašto?
Jer je izgledno da do kraja života tog nesritnog čovika, i svih stradalnika, neće osvanut adresa krivca.
IMA LI KRAJA
Možda ja nisan ogledni primjerak koji bi se triba petljat u ovakva stanja. Možda, ma moran.
Od prvog dana san se da na raspolaganje Domovini. Di me uputila tu san iša. Bolest, invalidnost i operacija su me turnuli u zavjetrinu, daleko od ranjavanja i pogibelji ma nisan osta na margini pomaganja.
Već dvadesetak i kusur godina svidočimo pojavama koje grezo obezvriđuju Domovinu,domovinski rat, istinske branitelje i svakog poštena čovika.
Slučaj Žinić , župana sisačko – moslavačkog i načelnika Čeminca virni su dokaz da se puno toga izvitoperilo do nakaznosti što čovika tira na pitanje, zašto je to tako i ima li nade da se stane na kraj šporkoj raboti koja nam društvo opasno vuče u rikverc.
Izjava; „Sve te nekretnine san dobija legalno“!? nisu njegova čistoća već tragedija društva u kom se to dešava.
Poznan desetak istinskih branitelja koji su van bilo kakovog interesa društva, poznajen desetinu mućaka koji su obezvridili ove prve ma su sebe uturali u luksuz i bogaćenje, bez straja da će ih se razotkrit i turnit na misto kojemu pripadaju.
Jutros mi je istinski branitelj, pripadnik HOS-a sasvim ozbiljno rekao da ga je sram onih što su oskrnavili spomen na pale u operaciji Maslenica. Pomislija san na Milanovića i vojne zapovjednike no u trenu me razuvjerija. Odnosi se na one koji uporno, a zna da neki ne pripadaju njima, oskrnavljuju tu časnu postrojbu i one koji su pali za Domovinu.
A da konačno iziđemo iz kapsule povjesti i okrenemo se naprid!?
Zaista, ima li kraja ponižavanju?
BRODOTROGIR
Žaj mi je svidočit ljudskoj nemoći. Žaj mi je vidit tugu u čovika, a najviše me žalosti lopovluk i propuštanje odgovornih da tomu stanu na kraj.
Hrvatska, tek stvorena, je uradila opasani harakiri na svom „tilu“ onog trena kad je bez kontrole, bez vizije i na nakaradan način krenula uništavat samu sebe kroz pretvorbu i privatizaciju.
Mislim da malo tko još guta hrvatski zak a da nije svjestan bluda koji smo dozvolil nad našim gospodarstvom, imovinom i radnicima. Ko pijane lole smo krenuli u rasprodaju koja još aktivno traje.
Nije tu bilo opravdanosti za poteze „darivanja“ svega što vridi pod etiketon da država nije sposobna to dalje vodit pa se javno pozivalo lešinare da krenu po svoj plijen. Ništa to nebi bilo loše da se uspostavija sustav zaštite, odgovornosti sa hipotekom zakonskog oduzimanja. Ima niz slučajeva da je urađen pravi potez ma toliko ih je malo da zapravo ne čine neku vjest.
No zato sa druge strane, pred očima javnosti, svidočimo ruganju i bahatom obezvrijeđivanju poštena čovika i uzornog člana društva. Takovih slučajeva je toliko puno da bi me prst zabolija tipkajući po tastaturi pa ću spomenuti samo ogledni slučaj današnjice u našoj dičnoj Dalmaciji.
Brodotrogir i spasitelj Končar.
Zašto taj lik zajebaje u zdrav mozak? Radnike i Državu. Jer može, jer smo mu to dozvolili. A nečinjenjem, njega i slične, samo motiviramo na još žešće akcije.
ŠUPLJINE U ĐIRU
„Da nije bilo mene Split nebi ima zapadnu obalu, vrtiće, pomoć penzionerima, Tuđmanov spomenik, križ na Marjanu….“
Riči su to vladara iz zavjetrine nad Splitom i Županijom. Riči su to koje se neprestano vrte još od prije desetak godina. Tvrdnje su to koje bi bile ko dovoljne da nam ga triba ponovo instalirat kako bi nas zajebava i dalje u zdrav mozak.
Sve se to uzima ko zajebancija kod mnogih ma ima tu puno ozbiljnijeg za analizu. Sa posebnon pažnjon se čekaju kandidati za nadolazeće lokalne izbore. Svi poznati se nekako stidljivo pojavljuju u javnosti, mlako i bezidejno, dok on grmi i „udara“ tamo di triba i ne triba.
Galamom galamđije kroje svoj put. Uz galamu pristaju laži. Uz laži se lipe obećanja. A obećanja se rado skrase kod onih kojih je lako preveslat. Suma sumarum, uz pivo i ćevape, zbroji se zavidan broj glasova koji osiguravaju četverogodišnju zimnicu caru populizma.
Ko to ne razumi, blago mu se. Njegov mir i dokonost su trajno skrašeni sa bijedom vlastite mizernosti.
Da je bar upoznat jednog penzionera koji je dobija nešto od „njegovih“ miliona sa kojima se uporno hvali. Bar jednog!
A izdani ćek bez pokrića može poslužit samo za brisanje guzice.
