ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
S’MOJE STRANE POGLEDA 10 | VLAJ, O’ KOLINA
Ante Tešija
Tamo davni šezdeseti, mater me obukla, ćaća izbrojija dinare, a pruga pored škole pokupila i iskrcala u centru Splita.
Nit’ san ja šta razumija, nit’ je koga bilo briga za to, ma meni, žgoljavom Vlaju , tribalo je započet novi život. Split je bija logičan odabir. Splitu se žudilo, o njem’ se sanjalo.
Poza mene je ostalo bajkovito, siromašno, ditinjstvo. Napustija san jad a čekalo me neizvjesno. Plašija san se. Sa razlogon.
Prvo šta san napravija bilo je lutanje. Luta san ko divljak. Zaviriva u svaki kantun mog novog staništa. Guta lipote grada, divija se trenima do jučer nepoznatima i ponizno pokaziva svima da san tu, da me prime jer ja san samo običan mlad momčić željan naobrazbe i novog. Puno novog.
Zavolija san Split. Svin srcen i dušon. Dava mi je sve šta san tija. O čemu san sanja. Izuči san školu, zaposlija se i pomalo postaja dija jedne savršene cjeline iz koje nisan kanija pobić.
Ma nisan zaboravija ni oni čarobni kvadar pod Svilajon. Vraća san se redovito i drža sponu povezanosti.
Ta kombinacija me hranila. Split i Ogorje. Fetivost i Vlaj.
Ma na jednu stvari se nikad nisan presta ljutit. Tu nevirovatnu glupost diljenja ljudi po mistu di smo iskrcani u život. Ja nikad, ama baš nikad, nisan ni pokuša negirat kako san Vlaj. Dapače, svuda san istica tu činjenicu i pokušava ljudima dočarat lipotu koja se gori krije. Meni je to bila mila obveza i moran priznat da san ja u svom okruženju stvorija lipu priču o nama koje je Bog iskrca i smistija na kamenjar da se tučemo sa siromaštvom i nedaćama koje, ovi fetivi, nisu baš razumili.
Za divno čudo, virovali su mi. Nisu me zvali „pogrdnin“ imenon. Digod, onako, iz milja.
Ma svudi malko dalje ta ruganja sa vlajima su bila dobar teatar svakodnevnog repertoara. Sve božje gluposti su ukrcavane nama ozgara. Glavna meta „fetivih“ bijaše pucanje u tem pravcu. Kad nisi zna koga optužit, logika je nudila nas koji smo se rodili trideset kilometara i manje, zračne linije, od Splita.
Bože sačuvaj da koji fetivi ima manu. Da je glupav. Pokvaren. Nepismen.
Neeee, to je rezervirano za vlaje koji su pokorili Split i svojin dolaskon ovi drevni grad unazadili. Donili niku drugu opciju razvoja i zarazili trajno mir i dokonstvo grada u kog se se spustili.
Za fetive je, jedina i trajna, opasnost od nas ozgara. Po njima je Klis granica. Tu, u onom starom tunelu, je tribala bit carina i veterinarska ambulanta.
Zašto veterina? Pa pitajte fetive.
Tu je tribalo izbacit divljaštvo iz nas vlaja, pripitomit nas i tek onda, nakon karantene, pustit da budemo sluge dokonon gospodi koji su na pazaru tražili i kupovali delicije donesene ozgara, izvorne, nepatvorene, ekološke i sušene na buri.
Fetivi su sebe osigurali. Nedodirljivost je njihov uvjert rasprave. Ča god oni napravidu to je dobro a šta uni vlaji imadu tražit ode neg’ služit, slušat i trpit.
E zato dižen svoj glas. Bunin se i beštiman. A ako triba i u kurac san vas kadar poslat.
Ne dilite ljude po terenu di su se rodili. Sve je to kora jednog planeta, razbacano i posebno. Miston rođenja ne stiče se bistar um i savršen izgled lica. Ne garantira se talentiranost niti krajnji cilj.
Ako san ja zavolija moj Split, Solin i sve škoje zar bi vas vrag odnija da i vi prihvatite mentalitet mog vlaškog krša i priznate, bar jednom, da je tisuće mojih Vlaja ozgara proslavilo Split na svin meridijanima svita.
Ma kurbe ste vi „fetivi“. Vi bi prigrlili Meštrovića, Gotovce, Runjića, Boku, Rađu, Mornara, Dadića, Kapetanovića, Karana, Rudića, Tomića, Tukića i stotinu drugi uglednika.
A danas ste razlog da serete po nama pronašli jer vam se ne sviđa što će , izgledno, neko ozgara uzest kormilo grada.
Pa ko vam je branija da isprsite svoga, boljega.
