S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

S’MOJE STRANE POGLEDA 4

Ante Tešija

 |  tra. 19, 2017

Upravo mi je isteka jedan mali kredit, drugi u mom životu, te se nekako ćutin rasterećen, a ni na kraj pameti mi ne pada uzest olovku u ruku i pohitat na šalter, zatražit novi.

Zapravo, ja se grozin života na kredit.

Od rani nogu san učen, i naučen, kako mi ne valja olako se razbacivat sa onin šta nisan zaradija, šta nije moje, jer naplata dođe kad tad. Rad je uvjet da budeš dokon, da sa zarađenim krojiš svoje dana te da te ujutro nije sram, ni strah, pogledat vlastitu facu u ogledalo.

Ma isto me strah. Veliki strah za društvo u kojem san se rodija, iz kojega ću partit na oni svit.

Stra me za ovu nesritnu mladost koja pristiže. Stra me jer kad oni samostalno krenu u boj sa životnim strašilima, shvatit će da im je uskraćen rad, a i krediti. Svatit će svu našu bezobraštinu kojom smo ih , u dotu, podarili.

Iako sam ekonomista, slabo baratan brojkama i pojmovima modernog financijskog poslovanja gdje se sve izokrenulo, od obične računice iz moji školski klupa, uselilo nas u čudnovate formule zamršena izračuna.

Svit je posta jedna globalna kasa-kesa, bankomat, te se teško snaći u silnim transakcijama međuovisnosti.

Većinu bogatstva u svoje dvore su strpali pojedinci a masa se polako giba u stampedo siromaštva.

Puške i bajunete višu nisu sredstvo pokoravanja, osobni konto je najveća opasnost . Đaba napamet znaš kartični pin ako ti oni čarobni ekran odgovori, „Žao nam je, Vaš……“.

Naša Domovina živi na kredit. Ne na mali i kratkoročni, već zapravo na kredit otplatnih kamata.

Zašto se to desilo? Da li je baš moralo tako?

Demokracija je u naš dvor donila silno puno novih pravila i sloboda, koje mi tumačimo kako nam trenutno paše. Demokracija nije jednoznačna i jednosmjerna. Nije ona samo gutanje prava i pravo na mavanje zastavama svog odabira boja i dezena. Ona traži i obveze. Ona je ko opijum, lipota guštanja do određenog datuma i zacrtane granice. Poslin toga sije svoju vlastitu diktaturu. A ti se taman probudija. Bolje bi bilo da nisi.

Gdje je nestao rad? Na koju stazu su zalutale radne obveze? Ta dodana vridnost stvorena znojem, suzama i krvlju. Taj jedini način dokaza da si zril i odgovoran.

Zašto nam zakon i zakonitost glume smušenog pijančinu pod vičnim dojmom nadmoći? Zašto smo stroga pravila rasporedili na „nepodobne“ a „podobnima“ omogućili širi teritorij slobodnog bauljanja kroz blud, što će u konačnici i jedne i druge klepnit po šiji razularenostio.

Puno pitanja se nameće. Samo je jedan odgovor.

Srljamo u dužničko ropstvo. Trajno. Jedemo vlastito tjelo. Savršeno lažemo sami sebe, ne kontajući kako nam već sutra na vrata mogu pokucati davaoci „milodara“ sa digitronom u ruci, kanđijom i cifrom koju smo sami odobrali a oni pedantno izračunali. Da ne bi slučajno pogrišili.

Kredit. To čarobno rješenje trenutka odmaka od problema, a zamka za malo duže, ovi naš prostor opsjeda ko korov troskot kojeg san upozna gori na mojin ogorskim ledinama. Nikad ga se neš rišit ako nisi spreman na temeljito čišćenje svoje životne ledine. Trajno i temeljito.

A mi smo svoju domovinsku ledinu u potpunosti zanemarili. Zavaravamo se trenutnim rješenjima, opijeni čarobnim mogućnostima kredita, ne shvaćajući da smo potpisali punomoć dugoročnog propadanja zadovoljnim bogatim haračlijama, cjepljenim od svakog suosjećanja za naše „tegobe“.

Živeći na kredit, život ti pojedu kamate.