S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

S’MOJE STRANE POGLEDA 8 | ČOVIK IZ NARODA, OĆU REĆ, NARODNI ČOUK

Ante Tešija

 |  svi. 17, 2017

Bauljan ovi dana cestama uzduž i popriko Dalmacije i nije mi dosadno dok upravljan timunon. Proliće se probudilo, sve u cvatu, a među uzcestnin raslinjem nikle ploče šarolikog sadržaja. Na njima zalipljene glave u natprirodnin veličinama. Tamo di je civilizacija dala ruku, HEP je posadija bandere da nan osvitljavaju put u budućnost. Na njima parkirane kolor umotvorine sezonskog sadržaja. Izbori su, valja nan birat.

Sa radija grme „ljubavne“ poruke posebne vrste dvonožnih mladoženja koji se oglašavaju u četverogodišnjem razmaku, oni koji vise po banderama uz cestu. Ritka je bandera koja nema svog mladoženju.

Bože moj koji cirkus na vitru. Koje face i poruke. Ne virujen da neće koji budući psihijatar doktorirat na ovu temu. Nije mala stvar itnit se toliko daleko i ispisat inbecilnu poruku. Ima ih za jedan opsežan libar.

Posebno me se, već dvadeset i pet godina, dojme poruke, parole i sugestije, tipa

Čovik iz naroda.

Zar ima otrcanije poruke. Toliko se izlizala, ma ne silazi sa komunikacijske skale. Zna dobro da to još uvik pali. Kuš bit štagod drugo neg’ čovik koji je ponika među narodon, dilija, i dili, sa njin i dobro i zlo a prije bi crka o’ gladi a ne da svom narodon. On je tu i tu kani ostat vično.

A narod ko narod. Viruje. Šta će njemu niki izrod koji je doktorira, izumija čagod, napravija projekte i uz to poznata ćunka u svitu, ako nije kadar zavaljat balotu za bulinon, bacit na muru i ukrstit um na trešeti. Jebeš ti salonskog manekena koji ne sidi na kašeti isprid Studenca i iz pive ne pije pivu sa narodon. On, narodni, kupuje na pazaru verduru a ne u šoping centru, on na peškariji golin rukama bira srdele a draže mu je marendat pečenu kokoš na katrigu o’ Đardina nego bez svog naroda kusat delicije kod Bobana, Graše oli u Jokera. On auto ne koristi. On se radije drnda tricon jer osjećaj daha svog naroda kojem pripada, nenadoknadivo je bogatstvo.

Odabrat narodnog čovika je znak da se nisi zajeba. On je ti. Ti si on, i svejedno je ko je od vas dva na vlasti. Nije on buzdo pa će te zajebat. Svoga zajebat. Ruka mi otpala ako na to i pomislin. A tiš uvridit čovika i proviravat govori li on istinu. Eno ti slika iznad poruke. Jel se lipo vidi da san među vama. Nu kako me gledaju umiljate face mog naroda. Ako ne viruješ plakatu na banderi, dede rode upali televiziju i vidit ćeš kako za menon gaze, u korak, mlade narodne snage.

Ja san dite rive, Marmontove, pjace, i cilog užeg dila Splita već pedeset godina. Evo se kunen da jednog sa bandere nikad u gradu nisan trevija. A nu ga sad. Nema slike di nije među narodon. Nema lokacije di nije dnevno bar dva sata. Ćakula, smije se i širi optimizam.

Eno jednog visi skoro na svaki stup. I svudi ista slika sa iston porukon. Mot za popizdit o’ smija. Di mu je mašta? Kad već trošiš, kad silno želiš bit odabran, ol’ bi te vrag odnija da si dublje potega u žep, malo šarolikije se predstavija i da se makneš od te proste poruke di se kledeš da si zavaren vično za svoj narod.

Di ti je šarm, zajebancija, dosjetka i provokacija? Di ti je širina, razlog da vozin polako kako bi sve uspija povatat, a ne ovako, bandera na Klisu i u Stobreču nudi, da prostiš, isti klinac. Dosadno i bljutavo.

Ma zna on da narodu nije do dizajnirane kartušine u zraku. Zna on da poštovanje curi kroz grlo i trbuj. Naidi i napij narod i ulaznica je rezervirana. Ako ono obišeno vridi ko gajba ožujskog, biramo bocu.

Ja san vaš, čovik iz naroda.

Ma zašto baš svi tepaju istu poruku. Aj, za jednog san se uvirija da ne biži od svog naroda. Stalno je među nama i ne pripada sezonskom povrću. Samo ga teško zapazit među kukoljon, ko mličiku među travon.

Ja san čovik iz naroda. Uvik vaš.

Ako ti je to, moj glasaču, dovoljno, popni se na banderu i visite zajedeno.