ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
SRLJANJA SA RAZLOGOM
Ante Tešija
RAMPA U PRAZNO
I jučer san svidočija opasnom uletu nikog mladog jangira sa BMV-ejcem, kojemu se nije stajalo u redu za skrenit desno na čuvenom solinskom rotoru.
Sve san to gleda, deseti po redu, izbečeni očiju okrenut ka rijeci auta koji su pičili od Klisa ka Splitu. Normalno, zašto i nebi kad imadu stalnu prednost.
I ona je bila tu da bi me izvjestila kako je pročitala da nam dolaze semafori.
Semafor!?
I saznadoh da je tako odlučeno. Đaba uvjeravanje vlasti, solinske i splitske, đaba govorancija o gotovoj tehničkoj dokumentaciji. Đaba nam se uzdat u bilo koga kad nas zajebavaju samo tako.
Neeeee, ovdje glavnu krivnju ne triba svalit na našu solinsku vlast. Ovdje je kriva ta neka struka koja pojma nema da je planiranje osnov svakog projekta. Gradovi se razvijaju, restu, broj auti se silno povećava, turizam je nezaustavljiv a tamo neka grupa parajlija nije kadra nacrtat čvor za sva vrimena.
Gradonačelniče, čekamo obećano. Da nas na čelu kolone povedete u prosvjed.
Imamo li mi na to pravo?
Ili ćemo ga steći kad nekoga utrpamo u kapsil sa tog mista!?
BEZVREMENSKA SRAMOTA
Zaputili se ja i ona drito do izvora Rike i onog „jeftinog“ parka na kantunu grada. Pješke. Jest daleko ma doktor tupi da moramo šetat.
Nebi puno pila, mudrova i proziva. Zašto, kad svatko može svojim okicama svidočit jadu i zapuštenosti. Nema tu njanci jedne riči kojom bi čovik izrazija neko vidljivu pozitivnost. Toliko zapuštenosti i neshvatljivog bluda nad prostorom malo di se još može naći.
Ko da je vrime stalo. Jablani, skoro svi suvi. Otpale debele grane se gingaju nad prometnicom. Drača i nezaobilazni ukras, kese, na njoj. Smrdljiva ustajala voda za leglo komaraca.
Rika se provlači svojin tokom. Nazire se i neki zid koji je nekad danvo netko izgradija da bi ga gustiš potpuno zaklonija ili uništija.
Na izvoru silno puno svita. U parkiću sivilo neurednosti sa upitnikom o kojemu ne triba puno razglabat.
Zaista, zar smo toliko nezainteresirani, i lini, da svoju sramotu rado izlažemo na pladanj svidočanstvu.
KOVAČIĆ SVOJE SRIĆE
Lik, nešesno basetan, kojeg da treviš na pazaru upita bi, „Pošto kume prodaješ kumpire“, osvani ko bitna tema u ovin sumornin trenucima našeg stanja.
Koristeći svoje paradno, pardon, radno, misto ubra 30 miljuna kuna a da guzicon nije maka iz fotelje. Koristeći iznakaženo stanje pravosuđa i niz pogodnosti zakonskog okvira, namisto da spasi one zbog kojih je odabran, spasi sebe i rodbinu od nesigurnog sutra.
Trideset miljuna kuna je ogroman novac, ma ovih trideset miljuna novca su ogromna sramota i razbojništvo, koje svaku malo saznajemo.
Tko je taj lik? Kako je moguće da se tako spretno provlačija kroz lavirint prevara? Di je društvo zaspalo? Straj me i pomislit na mogućnost da je ova svota ušla u malo veći broj tajnih žepova.
U isto vrime u drevnom Trogiru niki zbunjeni ljudi u trlišima traže pravdu! Od koga? Zar od Države koja im je davno dokazala da nju nije briga. Od onog trena kad je naše blago tako lako u bescjenje udavala lešinarima.
Poštovani škevarani, i svi drugi koji svojim radom zaslužujete dohodak, vi ste pohrlili u krilo kapitalizmu, virujući da vam donosi blagostanje i sigurnu budućnost. Olako i naivno ste povirovali hohštaplerima pretvorbe kako će o vama vodit brigu!
Pa i vode. Oslobađaju vas rada i obveza te vas uredno šalju kući da u svom kantunu snijete davne trene kad se do vas kako tako držalo.
ZDRAVSTVO NA KRIŽU
Nije baš lipo za čut da nam je zdravstvo dužno šest miljardi kuna za likove veledrogerijama. Opasna je to omča oko našeih šija, priti kolapsom a ne triba bit posebno mudar za skužit što to znači.
Kako smo „uplovili“ u tu opasnu jazbinu? Postoji niz pokušaja opravdanja no ni jedan ne drži vodu do zaključka kako sami sebe zajebajemo, jer nismo na vrime plaćali naručeno i potrošeno.
Ne virujen da postoji netko iznad četrdesete da ne guca koju pirulu, da ne koristi spas kod bolničkog lječenja. Onog trena kad se špina zavrne i naše zdravlje izgledno biva narušeno.
Sa druge strane, oni koji su doveli do ovog kolapsa, obećavaju „dokonoj“ naciji da su svi izgledi kako će nam američki rashodovani migovi ulipšavat pogled ka nebesima gdje ovako bez zdravstvene skrbi moguće i sami odlepršamo.
Uz to se nudi i otkup rashodovane INE od mađara po cjeni boli glava. Komu ona ovakva više triba? Oglođana do kosti, beskorisna i lako zamjenjiva, koristi se ko veleban nacionalni interes u službi naroda koji nema za pirule.
MANDAT FIKUSA
Nema od toga puno da se konzensuom među hrvatima nije rabila rečenica;“Što će nam fikus na Pantovčaku“?
Zaista, komu triba ta nepotribna a skupa politička „igračka“? Komu triba plaćanje, i čuvanje, nekoga i nešto što o ničemu bitnom ne odlučuje.
Od Tuđmana do Kitarović ta se funkcija opasno kotrljala nizbrdicom do jarka bezznačajnosti. Zapravo ni sami „fikusi“ nisu bili kadri braniti sami sebe i svoj značaj a narod se i sa sprdnjom počeo ophoditi prema „svetinjama“ svog izbora.
Sve do zadnjeg „fikusa“. Prošla je godina dana ustoličenja te se ko nikada prije razvila silna debata o toj feti njegova stolovanja.
Najnoviji „fikus“ se usudija prestat ponašat po ustaljenom obrascu te se odmah kalemija na bodljikavog „kaktusa“ izazavši sa jedne strane silnu radost a sa druge skepsu i pljuvanje.
A čovik je naprosto školovan, potkovan i hrabar da koristi bar ponuđeno. Bez trunke straha je odlučija progovoriti jezikom nas koji za privatnih druženja sipljemo to isto. Bez dodvoravanja bilo komu jasno artikulira stanje u društvu, odapinje „otrvne“ strelice u mete koje to provociraju i za divno čudo koristi svoj mandat kako je upisano u njegovim obvezama i mogućnostima.
Jedno mu se mora priznat, što raduje, da ćemo i u naredne četiri petine mandata svidočit na nenaviknute posebnosti, a ruku na srce to nam baš i triba.
PANONSKI MORNAR
Umra je poseban čovik. Poseban u svakom obliku. Čovik sa kojim smo odrastali, koji nas je „prisiljava” na zajedništvo.
Tuga se razlila brdovitim Balkanom. Iz sasvim jasnog razloga. Uspija je na okupu održati različitosti. Nudija je svima istu priču. Priču o ljubavi, skromnosti i mogućem zajedništvu.
Zna je to Panonski mornar. Mora mu se priznat.
SOLINSKI SVECI NA MARGINI
Koja je sudbina tri posebna čovika koji su obiljužili povijest našeg Solina.
Radi se o don Lovri Katiću, don Frani Buliću i don Miru Jovanoviću?
Maknuti su u neinteres, u stranu.
Rodna kuća je potaracana da bi se izgubila povezanost.
Spomenik se „obogatija“ susjedstvom parking prostora.
Bista se makla na marginu uz nasip prometne zgužvanosti.
Muči me, iako znan, tko je tako odlučija?
Solinjani nisu.
