ZAGORO MOJA
Ante Tešija
S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno
VRIME JE ZA PROMINE
Ante Tešija
SILOVANJE ZDRAVOG RAZUMA
„Svako žensko biće kojeg se siluje pa ostane trudna i pobaci triba proglasit ubojicon“.
Sa ubojicama se ne postupa milostivo. Zaziva li se time egzikucija?
Stravčne su to riči nekoga tko se pokušava proturit ko neki faktor u folklornoj sapunici radnog naslova; „Hod za život“.
Kad k’tomu dodaš da pretendanti na saborske katrige poručuju kako bi ta ista ženska individua tribala upriličit dogovor sa obitelji okolo teg pitanja, sve postaje vridno zgražanja. Ako je silovatelj otac tog diteta, a jest, zar i on ne spada u obitelj sa kojom valja postić konsenzus. Ma zamisli, uz roštilj, tamburaše, dat ditetu ime. Valja to ozakonit, da dite nebi ostalo bez potribni sakramenti.
Pa kad još navedeš da se jedan bezveznjaković raspištoljija izjavama i razasuja poruku da mi hrvati ne tribamo više drćat zbog izumiranja, po njemu, zekin poučak, ima da svaka pretilna hrvatica raširi noge i primi sime u utrobu. Očito je mislija, mada nije spomenija, kako sime mora bit odabranog jangira. Za devet miseci, eto nam novih miljun hrvata.
Hrvatice moje drage ne piše van se dobro ako se ovi „genijalci“ dočepaju vlasti. Postajete obične reproduktivne „krmače“ čija će se utroba, mišina, koristiti dok ne pukne.
Pa vi sad sidite doma u nedilju za sedan dana. Svojin neizlaskom i krivim odabirom ovaj scenario bi moga postat aktualan.
KORONA U KOLONI
Ja se više te korone ne plašin. Ako mi je suđeno, nek me zagrli.
Ma me sve ovo okolo nje naučilo, i pokazalo, kako je sve u životu čovika jedna obično pizdasto epizodna atmosfera. Komu više virovat i zašto? Zašto, kad je sve u interesnoj sferi varanja, podmetanja, optužbi i sijanja straha.
Oduvik se biralo predvodnike u društvu kojeg živiš. Oduvik se vodila briga da to bude netko tko opravdava povjerenje i tko je dokazano potrebit. A koga smo mi to izabrali da nas obrani? Triba li objašnjavat namjeru?
Put korone u Hrvatskoj je naprasno prekinut zbog izbora. Tko god kaže da tu ne caruje manipulacija ja mu ne mogu pomoć. Nametnute tvrdnje kako smo satrali tu opaku virusnu balotu i da joj neće past na pamet da se vrati kod nas, upravo možemo obisit mačku o rep.
Vratila se i ponovo zagospodarila prostorom. Natirala odgovorne da iznalaze nova objašnjenja. Nanovo se traže krivci, razlozi i načini opravdanja.
Izbori će proći. Ništa se novog neće desiti. Pomišat će se mac karata i izvuć kombinacija novog vladajućeg tima. Već se naslućuju akteri prevage. Već se trljaju ruke i spremaju ponude žetonske valute.
Narod će dat svoju ruku novom političkom bludu. Blud smo zacrtali unaprid jer je izborni zakon iskovan po potrebi bludnosti. Da mi je vidit tog žetončića čija vridnost u slučaju neovisnog stanja ništa ne vridi, da neće „raspisat“ natječaj prodaje.
Narod je dokazano zbunjen, neorganiziran i zajebano nezainteresiran. Ko i do sada, kesa srdela, kilo poma, čaša žuje i varćak obećanja, njima će zavladati. Zapravo su u pravu. Koga god zaokružiš, dokazano, iz začaranog kruga bjede nećeš se olako izvuć.
BARBARI OGORANI
Nije dugo tribalo čekat odgovor političkih uhljeba iz hotela „VIK“, sa deset zvjezdica, u Kopilici, po pitanju sramotnog postupanja sa nama ogoranima okolo izvorske vode koju čekamo od stoljeća sedmog.
Uljudno upitani; „Zašto nas zajebajete“, odgovoriše ne trepnuvši u obrani samih sebe i svog gnjusnog čina.
Po direktoru tog proračunsko potrošačkog giganta, javnost je izvješćena da su ogorski „barbari“ uzeli mace u ruke i porazbijali hidrante koje toliko dugo čekaju. Šta će barbarima bistra voda?
Da objašnjenje bude uvjerljivije saznašmo kako smo ukrali silnu vodu čiji se iznos u kunama konta okolo deset tisuća kuna.
Nije teško zamislit scenu koja se dešava po podsvilajskom mraku. Kolone zgrbljeni žena dok nose vodu u vučijama sa zlopoljskog platoa natočenu iz modrog hidranta niklog u zelenoj ledini.
E sad jedno normalno pitanje direktoru Šuti, županu Bobanu, načelniku Stupalu i drugim pobočnicima; „Koja to budala razbija hidrant sa kojega može uzest mukte vodu koja život znači“?
Ovo je još jedan u nizu primitivnih optužbi na moj podsvilajski svit. Ovo je još jedan dokaz da biramo, postavljamo i plaćamo obične barabe koje svojim radom i ponašanjem iscrtavaju karikaturu samih sebe a i društva u cjelini.
Još kad se u niz doda stvarni vladar županijskog prostora, rođen tu negdi gori, onda je cirkuska arena spremna za ples klauna. Ceradu tražimo.
MACE NA SUĆIDRU
Kad je već rič o macama triba napomenuti da i u Splitu ima barbara na pretek. To vam je ona „sjajna“ družina koja već dugo pod okriljem noći posjećuje i razbija spomen ploču na Sućidru. Dosadija in crni sprej, skup je, a i lako ga se može izbrisat, pa se mudraci dositiše čarobne mace ko idealnog oružja hrabrosti.
Evo ja bi cjenija te hrabre borce mraka da se najave, pozovu medije, održe tiskovnu uz objašnjenje zašto je to potrebno sorit. Valjda postoji opravdan razlog pa zašto ga ne plasirat javnosti na znanje.
Zašto ne upoznat splićane, i šire, kako je sa tog mista, gola i bosa splitsko gradska mladost bezveze krenila u neko oslobađanje, neke njihove domovine, protiv poštenih fašista osvajača koji su nam donili dobro i blagostanje.
Kojeg vraga su se oni našli za mišat se u posle koji su već sklopljeni, kad se već dogovorila rasprodaja obale i mora. Šta su oni to tili postić kad ih nitko nije tira u brda di se gubi glava. Ol’ in nije bilo lakše sidit doma, odat po rivi, vatat cure i uredno dizat ruku u visini zrila kukuruza, a mogla se naučit i pokoja talijanska rič, zaigrat u kalčo ekipi.
Traži li se previše. Mikrofon u ruke i braco objasni glupom narodu što je prava, tvoja, istina.
Eeee, lako je reć.
ŽELINA ZLATNA MOTIKA
Jebeš ti Ogorje kad je puno lipše bit doli di se mogu toćat noge u more. Dosta je petnaest godina čuvanja stada, okopavanja kumpira, kukuruza i loze. Dosta je cipanja drva, skupljanja žira za prasce i šušnja za izbu, da vlaga ne ubije životne saputnike.
Tija ne tija, uvatiš miris vlaškog sudaranja sa galebama.
E sad, ko će bolje priporučit narodu da mu se pametno uvatit motike, mašklina, lopate, karijole i grablji od onog ko je to diplomira. Ja san tu diplomu pošteno steka i ponosin se na nju. Zato je poruka dobronamjerna.
A to vrime potribe se opako približilo. Glad i siromaštvo nanovo kucaju na vrata. Posrana korona ne bira koga će za gušu.
Zato vam i ja preporučan isto ko i ovaj umom nadaren ogorski prorok kojega svaki dan možete gledat i slušat kako grmi i papagajski ponavlja iste proste rečenice.
Uvatite se njiva, vratite se korjenima jer je najveća sramota, i jad, ako zaboraviš oklen si. Sitit se valja onih koji su nas uputili u bolji život, protrest uspomene i prošetat poljem koje nas je othranilo. Nema više žutog klasja ma stisni kapke i zamisli tu lipotu.
I obavezno nabavit vučije pa po izvorsku vodu na izvor Vrbe, od kud su nam majke kilometarskim hodanjem u opancima neumorno donosile životne kaplje.
Jer sumnjan da će ostat novca za nove hidrante, cjevi i dotok do naših špina. Još je puno uhljeba na čekanju, a rode moj valja to platit.
Izbori su tu na pragu. Reče mi moj dragi susjed, dok san čistija oranicu od trave, da se očekuje skup di će naš prorok doć sa zlatnon motikon na ramenu i svojim mišićima pokazat da nije zaboravija krčit.
Sumnjivo san zavrtija glavom uz napomenu da u to sumnjan jer lako se odviknut i na novo naviknut.
Zar se ne može on line potaknut?
PRVO IDEOLOGIJA PA ONDA MOŠ POMOĆ
Tko god me zna, zna da san svoj, zajeban, ma nikako nepošten.
Zašto iman potribu ovo podcrtat? Pa da sam sebe ponovo pošaljen u onu stvar.
Jebeno je to kad te ćaća i mater sataru sa odgojem koji njima paše. Gospe moja koji san ja teror odrastanja proživljava sa njima. Takvog tranja, uvjeravanja, pritnji, opomena, što san ja izdrža nebi trojica izdržala.
Mislija san odlaskom u Split na školovanje da je tu kraj mojim mukama, ma jok. I kad nisu bili pored mene ja san ih vidija i čuja njihove glase. Taman da učinin nešto što mladu čoviku nije teško a staru neshvatljivo, eto ti njih prid oči i ostaje mi samo brenza. Taman da potrošin koji šold na pizdariju, eto ti njihova upozorenja.
I izrasta san u potpuno blesava čovika. Onog buzdu koji se sažaljava nad ranjenon mačkon posred ceste, koji priskače ograde da pomogne invalidu, koji pruža ruke pomoći malo prikoviše.
Buzdo ne razmišlja. On naprosto umislija da je to obveza. Zapravo i jest. Sve dok možeš i dok te to ispunjava radošću.
Mislija san da će to godinama jenjavat, ma jok. Još luđi.
Sve do ovih dana kad sam skužija da je vrime za prestat samog sebe zajebavat. Naprosto je postalo besmisleno jer i samom sebi teško mogu više kvalitetno pripomoć.
Čovik san koji se ne srami ni jednog trena svog pređenog životnog puta. Ajde, možda se zasramim kakvog poteza, čina, ma nema šanse da to skrivam ili pričom prominim ko što je velika praksa u okolišu.
Upa san, nedavno, u jedan tren pružanja pomoći. Teško da tu mogu puno, no ipak valja dat ruku. I što mi se desi. Pruženu ruku su mi tako grezo posrali da san potpuno uvjeren nemogućnosti ponavljanja sličnog.
A zašto su mi to uradili?
Jer san se „usudija“ poć na događaj gdje redoviti idem cili život, jer je to moj odabir, život i potriba. Upa san u kolonu potpore borbi kontra fašizma i uslika se sa dragim ljudima. Taj moj dokazni materijal nije dobro sija onima kojima sam dao ruku pomoći, pa san počašćen porukom grezog i nevirovatnog sadržaja.
„Bolje da nas ploča ubije nego da nam vi pomažete“.
Sve ovo nije ispričano bez veze i bez razloga. Ovo je ona točka životne prekretnice kad si primoran sam sebi stavit uzde i povuć se u kutak blaženstva neovisnosti od okoline jer ona je toliko izblesirana da naprosto od svakog kantuna moš očekivat neočekivano.
PRIMOŠTENSKI POUČAK
Izađite na izbore. Masivnost nam triba. Pokazat volju i pokušat zasadit sime novog klijanja. Ovo već postaje neizdržljivo. Dokazni materijali propadanja su tu prid nosem.
Izlaskom i pravim odabirom promina možemo koraknut u potrebit smjer. Možeš i falit ma si pokuša. Svjest valja budit jer nas inače besvjesnost čeka.
Sa radošću san dočeka, iako to ništa nije sigurno, da istraživanja nude neki pomak. Najvažniji se ogleda u jednom kako obični buzdovani nisu ni blizu praga.
No jedan svjetli primjer se tura prid oči i veseli. Deveta izborna jedinica i Stipe Petrina. Čovik kojega osobno cjenim. Čovik koji je pokaza odavna smjer kojim valja poći. To primoštenci znaju i očito su odlučili da im on bude predstavnik na Markovu Trgu. Da glasam tamo, moj glas bi mu bija zagarantiran.
Zašto nam je potriban Stipe. Jer je sve suprotno od ovoga što nam se nameće. Svojim čvrstim stavom, svojim radom i ponašanjem, izgradija je jednu mikro lokaciju po želji normalna čovika.
On će gori biti naš glas. On nije žeton već prevaga u koju se valja pouzdat. Možda njegovim primjerom dobijemo još novih Petrina a sve i tako počima prvin korakom.
Izađite, ne budite neprijatelj samom sebi, hrabro uzmite kemijsku i zaokružite razumom. Pa makar vam taj odabir ne bude odabran.
Kako ćeš znat ako nisi proba. I u našoj desetoj jedinici ima materijala za uzdanje.
Nemojte da vam prevaga bude kilo sitni srdela.
