ZAGORO MOJA
ZAGORO MOJA
Zagoro moja , lipotice vična stradanja
Vične patnje i nadanja, tvoji zemani od pusti tegoba
Naše uzdanje u Boga, da i tebi jednom svane dan
Oni dan u srcu uklesan.
Zagoro moja vično šibana, tukli te osvajači poznata imena
Sime da ti zgnječe, tvoj ponosan otpor da sprječe, turali te u glad
Ma nisi se dala, nikad, nikad, pa ni sad
Da te ponižavaju, da stebon vladaju i da ti ponos taru
Zagoro moja, moj vični od kamena daru.
Na kršu, golu kamenu, u spomen na naše stare
Ti draga moja nudiš posebne dare, a bogata nisi
Ma si naša, stamena, jaka i nevirovatno laka
Da te se ljubi, štuje, ma ne daš da te se oplakuje.
Mi smo tvoji sinovi, posebna pečata, jer ti lipotice moja
Nikad nisi načeta, nikad ponizna, dušmani tuku da te odvuku u kutke robovanja
Zagoro moja, siromašna, stebom jedrimo kroz vične pobjede, na stazi nadanja.
Pa ti se nanovo vraćamo, o tebi staramo, a dovoljno nam malo
Progucat tvoje arje, nasrkat se vode sa čatrnje
Pozobljat škrt plod, zaojkat uz bukaru, probudit uspomenu staru
Na sve one koji više nema, ma NAS ima, nama se ne drima
Već budno čuvamo obačije tvoje, gazimo stazon vičnih opanaka
Lipa nam tvoja staza svaka, di smo sitni i mali
Gucali priče o tebi
Zagoro moja jedina, tko te volija nebi?