S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

ZLATNO DOBA BLUDA

Ante Tešija

 |  ožu. 23, 2025

ZLATNE RUKE

Da ne bi tradicionalnog preseravanja nebi danas ima početnu temu ove moje bespomoćne kolumne.
Danas ne tribaš bit vidovit, maštovit, obdaren, da bi bija interesantan već je dovoljno jutrom uz kavu listat dnevnu štampu ili upalit ekran mobitela da ti se ideje same ne podastru prid nježne okice.
Toliko se toga nudi tako da često pravu temu u toj zbrci priskočiš pa san ovaj put odlučija zapisivat.
Da bi bija jasan moran upast sa uvodom a taj se tiče mene sama. Nikad, ali baš nikad, nisan ima sat na ruci. Uz to je važno napomenut da nikad nigdi nisan zakasnija na zakazano ili potrebito. Nikad nisan nosija prsten, narukvicu ili lančić. Nosija san veru kad san se vinača i ženi reka. „Bit ću ti viran ma veru neću nosit“. Obećano izvršeno.
Njih dvoje, staro nova nada u izbornim ciklusima, u svom predstavljanju izvoli se narodu ponuditi kao jedina prava i ispravna opcija kojon triba dat povjerenje da bi nas odveli u bolje sutra.
Pa što, reći ćete vi, očekivano, naviknuto, sa pravom, bez obveze. Tako je, koji klinac se ja mišan. A pošto se tu nema što nova čut, ja detaljista bacin pogled na ponuđene slikice, točnije na rukice i daden se u zbrajanje.
Rolex + rolex+ prsten + prsten + narukvica + lančić + lančić + naušnice = brat bratu po stručnoj procjeni 140 000 eura.
Pošta san ja grintavac + luđak, ajde malo preračunaj. Ispalo da bi dobar majstor izgradija kuću + prizemlje + kat.
Sad vi već grintate i pitate se kakove to ima veze sa nuđenjem za nadolazeće lokalne izbore. Ima, i te kako ima.
Glad!

NJIH DVA

Veliki Jurica Pavličić je onaj stožer od pisane riči čije uratke ja ni u ludilu ne priskačen.
Prije neg započmem evo predloga Puljku i njegovima. Jurici nagrada Grada za životno dilo.
Subota je kad Jure ima obvezu popunit stranicu jutarnjeg lista a jutros san baš gušta gutat njegove navode o poznatom đumbus nogometnom dvojcu.
Kroz njih dvojicu, kroz seciranje njihova života, podastra nam Jure situaciju društva u kom živimo.
Kumovi su njih dva, to je i za očekivati, pa me čudi da tako dvoje financijski stabilni nisu skupili siću za platit bidnom Dundi cjelonoćnu zabavu sa vinčanja jednog od njih. Kad nema mladoženja isprsi se kum.
Nebitno, čim je Dundo odusta od traženja. Bitno što saznajemo sa Osječkog suda kako se osiguravalo da ti mali od zarade mora igrat u reprezentaciji. Pazite, na pitanje suda moš reć da se ne sićaš, jel tako Luka, a ne do u detalje iznit razloge. Ali ni tu nema bez amnezije. U jednom bitnom dilu.
Je, časni suče posudija mi je 300 000 eura za nike sitnice, čitaj dvi kuće po uvjetima iz gornjeg statusa, da me ubijete ne znan zašto, ma san ih vratija, dok san bija, paz sad, selektor Hr reprezentacije.
Pazi ovo, ko se ne sića tko ga je ustoličija i zašto. Pa se vi čudite zašto je bjegunčev svaki opanak ima bar pokoji nastup u svetom timu. Nastup se tretira ko bogatstvo kojeg kupac ima da plati. Ja tebi, ti meni, nakraju najviše njemu.
Drugi kum se bolje i pametnije snaša. Što bi ja trenira neku ekipu kad ja bolje znan od svih i taktiku i motoriku, pa ću ja sa ekrana blejat, crtat, vriđat i svraćat pažnju, uz pristojan honorar, na sebe. I Boga mi dobro mu to ide. Svoje šporke strelice uredno zabada u drugoga a sebe stavlja na pijedestal obožavanosti.
Ma i tu dođe do belaja. Sridnji prst dečka iz Italije mu udjeli poklon na što se odmah javi kum da bi on taj prst slomija da je njemu turnut prid nos. Kumski, nema što! Ma zašto je Dunde izvisija od takove mogućnosti.

SVAKOMU STRANICA – DVI

Meni nikad nitko nije ponudija njanci kavu da napišen nešto dobro za njega, njegovu partiju ili simpatizera. Neš ti mene novinara i tko me uzima za ozbiljno. Ma nek me takovog.
Moja Slobodna, pusti portali, daju brate mili preveliki prostor lišinama.
Evo nje na dvi stranice. Reka bi čovik znanstvenica svitskog glasa, humanitarka ranga Majke Tereze, borac za pravdu Trump tipa, a ono obična članica privatne stranke rodbinskog predznaka.
Ne moš brbljat ako se ne upoznaš sa sadržajem. Uz najbolju volju uspija san doć do pola. Dovoljno.
„Na stranačkim tjelima, uz svu demokratsku proceduru, analitički, vridonosno i konzensusom je odlučeno da ja buden zvizda nosilja promina u SDŽ-u.“ Odlučija, čitaj, on.
Prvi put saznah da je u proteklom mandatu bila u toj skupštini ma da me ubiješ nikad nisan zapazija da se nečim istakla, da je ponudila nešto ili bar se usuglasila sa nekim projektom. Koalicija znači šutnja po svim pitanjima. Oni su se dogovorili a ti diži rukicu. Sad te skidam sa lanca i izvoli u birački prostor jer nam triba namaći barenko isti status koji će mi, njemu, osigurat miran životni interes u nadolazećem mandatu. „Moš pljuvat kliko te volja, to se i tako kašnje briše. Jes’ razumila?“
Jasdno, čisto, obvezujuće i bit će nagrađen trud.
Što tira te ljude na taj blud? Čime su opčinjeni da sebe stavljaju u tuđi interes. Dobro, ima tu nešto za zalogajit ma je li to dovoljno za sebe proglasit drugorazrednim.
Uprav jučer dobih poziv iz Zagreba. Aj pomozi mojima da skinemo njih sa vlasti. Odgovor koji je dobija trajno će ga udaljit od mene.
Pa da nisan Kalun!?

KOMUNISTI KAMENELONI.

„Dis’ ti komunjaro, a!?“
„Evo me brate!“
„Ma upita bi te nešto. Zašto me svi pitaju, što radiš sa onon komunjaron!?“
„Ža in što nisan sa njima.“
Tako nas dva digod zastranimo u ideološka pitanja na znanstven način.
I često se sam upitan zašto su mi zalipili tu etiketu na guzicu. Zapravo, znan razlog pa mi nije stalo.
Jednom drugom prilikom me upita čovik koji se diči što je bija i osta komunista.
„Šta ti misliš da se desi, pa da na jednu stranu ulice stanu bivši komunisti Solina, a sa druge oni koji su ostali bit. Kojih bi bilo više?“
„Prvih. Nadmoćno.“
„Di bi ti bija?“
„ Po sredini ulice. Brojija bi ih.“
Eto, što mi osta već da se rugam. Ruganje ima smisao onda kad ti se ponude da im se rugaš. Pitao sam neke otkud in takova tvrdnja za mene. Normalno, nisu znali. Il’ su čuli il’ to crpe iz mog pisanja.
A da mi je doživit da Bujanac upita Peternela ili Dujmovića o njihovu stažu među crvenin vragovima.

KA DA TO NE ZNAMO

U članku se znanstveno navodi da u Hrvatskoj teško ekonomski živi 2,3 miljuna Hrvata. Ja se sa tim ne slažem. Upotribimo stastistiku i vidit će se da prosječno dobro živimo.
Tko je kriv ovom broju od 2,3 miljuna što su svojom blesavom praksom davali glasove jebivjetrima čija jedna ruka ima više vridnosti nego njegova cila familija zaradi u godinu dana.
Kad uzmeš u obzir da sa prosječnom plaćom godišnje Hrvat zaradi 16.332 eura a da se tako Državi daruje još 11.903 eura, eto računice da je Hrvat prosječno bogat samo što mu mila Domovina peška malko više neg’ triba.
A Državi triba. Jer da jon ne triba onda bi sva vojska uhljeba bila na granici siromaštva. Kako to?
Pa 550 lokalnih jedinica bi u tom slučaju bilo svedeno na stotinjak i eto belaja.
Gledan mrižu Hrvatske di su ucrtani ti mini feudi, sliči mi na moju mrižu sa kojon san vata gavune.
Ponavljan. Berlin, sa 3,5 miljuna stanovnika ima ; gradonačelnika, dva zamjenika, vijeće od dvadeset članova i samo hitno potrebne ustanove.
Pa vi sad zbrajajte i oduzimajte.

STROGA KONTROLA

Moran priznat da san uvriđen, nikako iznenađen, spoznajom da nekima, meni bitnima jer san učestovao u njihovu radu, više nisam u fokusu interesa.
Jednom prilikom mi je izuzetno drag čovik reka u brk.
„Šta se svudi di ne triba petljaš. Objavljuj one svoje lipe motive koje tako lipo znaš uvatit, kroz cviće i druge prirodne lipote. Ostavi se ćorava posla!?“
Normalno, drag čovik je desničar. I sad se ja pitan što komu smeta svačije petljanje u društvenu zbilju. Otkrija san da mi više ne stižu pozivi, da mi se ne nudi prostor a sačuvaj bože da me se nagradi za moj rad ko što se nekad dešavalo.
Biradu se, slave, daje prostora, samo jednom predznaku. Desnom. A to desno se uspoređuje sa domoljubljem. Da pišem po njihovu guštu osta bi ja tamo, no meni se ne dade bit to što nisan.
A usput im ne priznan da su veći, i korisniji, domoljubi od mene. To što ja čeprkan na obe strane to je moj odabir jer ja ne priznan nikakve granice a naročito one u glavama. Moj moto seže u zajedništvo, zdravo vridnovanje kvalitete po kriteriju korisnosti i zakonitosti. Naprotiv, nisam čovik od sumnjivog interesa. Kasno je za bilo kakovu prominu.
Kanim poći na prozvane adrese, pokazat se da san živ i priupitat zašto tako oštar rez. Znam i odgovore, ma meni je dovoljno šta san to reka. Nije li pošteno da mi se u brk kaže istinu a ne muljanje i opravdanja nekim šturim objašnjenjima.
Sloboda je najveći dar čoviku. Samo što se on sam mora boriti za nju. Ako klekne prid interesom, izgubljen je slučaj po tom ljudskom pitanju.
Govorija mi je moj stari otac, gorštak, iznika i skonča na kamenjaru, vično u borbi sa zlom siromaštva, ma nikako pogrbljene grbače i sa strahom, već uvik na strani deset Božji zapovida iako ga nitko nije moga privest priko crkvenog praga prid oltar.
„Sinko moj, ajmetigase ako ne moš svakom pogledat drito u oči, ako koga izbjegavaš i ako ostaneš dužan a ne moraš, tada više nisi čovik, već pizda o’ čovika.“
Dobri moj stari, nadan se da te nisan razočara.

KAD ĆE

„Kad će nova knjiga?“
„Načekat ćemo se“
„Zašto. Baš te guštan čitat. Ova zadnja „Cestarov sin“ je pročitana u dva dana.“
„Nema love prika moj. Danas je knjigu najlakše napisat. Da ugleda svitlo dana moraš dobit na lutriji ili ukrast. Pošto su i lutrija i mogućnost krađe u nemogućnosti, ostaje vakum.“
„Kako to, pa nisi ti loš. Grad, Općina, Županija, knjižnice…..zar nema interesa?“
„Za mene nema. A davno, ka’ san radija u Slobodnoj, na tisku, knjigama, najlakše je bilo autoru napisat. Donija bi mi sve u škartocu i naruđbu; Jugoplastika, Škver, DC, Siz ovi i druge adrese koje su se takmičile da budu sponzori.“
„Privilegija. Kojih autora?“
„Ko ovih danas. Koji naginju donatoru.“
„Bil’ objasnija!?“
„Ko da ne znaš, onda u službi, danas u službi.“
„Pa budi u službi!“
„Jesan, svojoj vlastitoj. To se ne more kupit. Kužiš?“
„Valjda!“